Ovo nije muzički prilog.
Još jednom: ovo nije muzički prilog.
Category: Komentari
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Vaskrs vinila
Ako ste nekoliko poslednjih godina proveli ispod nekog kamena ili izolovani od sveta ko zna gde drugde, onda niste obavešteni da se gramofonska ploča vratila na velika vrata u svet zvuka visoke vernosti. Evo jednog zapisa o tome.
Prvi zalogaj čokolade u životu
Čovek u Obali Slonovače vredno radi da bi zaradio 7 € za sebe i svoju mnogočlanu porodicu. Od te zarade plaća i četiri radnika koji mu pomažu da prikuplja plodove kakaoa, od kog se pravi čokolada. Uz cenu od 2 € po tabli, čokolada je luksuz koji taj marljivi čovek nikada u životu nije bio u prilici da priušti.
Tako mali, a već drži motivacione nastupe
A šta reći: nije tu potrebno neko obrazovanje. Ili se rodiš sa tim ili ne ukapiraš nikad.
Jedino taj problem sa strahom od kamere… Ako misli da avanzuje u političara, moraće malo više da se potrudi oko maske samouverenosti.
Na početku ne beše ništa. Na kraju ne beše ništa.
Ne, sačekajte malo. Ovo nije politički pamflet, a još manje religiozni, ako uopšte ima neke razlike između ta dva. Ovo je poziv da pogledate jedan sjajan animirani film. A nismo ih gledali na Suštini pasijansa baš odavno.
Nastavite sa čitanjem… “Na početku ne beše ništa. Na kraju ne beše ništa.”
Utovar nedeljom, 27. jul
Bili u kafani Perica, Mujo i Haso, Lala, Ciga, plavuša i policajac. Dolazi konobar i kaže: – Je li ovo neki vic?
Nekada davno, u vreme kada se život u-onoj-državi-na-ovom-mestu smatrao berićetnim, spokojnim i većini podanika te tržave-iz-snova poželjnim, prštali su vicevi svih vrsta. Među njima, ne osobito razumljivi svakome, ali dragi baš svima, postojali su tzv. vicevi bez veze, čiji glavni promoter je bio Milovan Ilić Minimaks, zahvaljujući kultnoj radio-emisiji “Tup-tup” iliti “Tačno u podne”, nedeljom od dvanaest do dva na talasima Drugog programa Radio Beograda. Zahvaljujući vicevima bez veze, većina nas je naučila značenje pojma “toliko loše da je, zapravo, dobro”.
Menjao Sima kapute po padežima, pa mu otpalo jedno dugme. Kad je došao kući. žena mu nije rekla ništa, jer sam zaboravio da kažem d aje on razveden od svoje žene, i to njenom krivicom.
A onda su došla neka druga vremena i stvarni život, onaj u kome bi vicevi trebalo da budu samo sredstvo za popunu dokolice, pretvorio se u jedan predugi, besmisleni i nadasve neduhoviti vic bez veze.
Kako se piše i objavljuje naučni rad?
Good evening ladies and gentlemen, a very warm welcome to The Meaning of the Solitaire for those of you who just arrived. Just before we get going, just a couple of necessary, but yet ever so boring announcements. Please, we ask you no photography whatsoever, try to keep your clothes on, turn your mobiles off ’cause you are about to enjoy some of the world’s greatest ideas. Please make them all feel very welcome and give a hand please… to science. (Jeff Beck Live At Ronnie Scott’s, fully revisited)
Uvod
Skorašnje medijsko eksponiranje katastrofalnog stanja nauke u Srbalja, oličene kroz lik i delovanje Stefanović „dr“ Nebojše, Jovanović „dr“ Miće, „časopisa“ Arhiv bioloških nauka i bezočnih prepisivača Šapić „dr“ Aleksandra i Mali „dr“ Siniše, kao i pređašnje kupovanje ispita i naučne relevantnosti u aferama Indeks i metaluria.ro, respektivno, neminovno dovodi do opšteg mišljenja o nauci i njenim alatima.
Opšte mišljenje jeste glavni izvor gluposti svih mogućih vrsta, pa je vreme da jednom za svagda opišemo, bez oduševljenja ali i bez panike, način na koji svako na svetu može da objavi naučni rad, taj suštastveni uslov i posledicu doktoriranja. Nećemo teoretizirati, već ćemo upravo sve potrebne korake pokazati na konkretnom primeru jednog naučno-pedagoškog rada iz fizike. Nisam siguran u kojoj meri su sledeći koraci spojivi sa društvenim naukama, ali podozrevam da nema nekih dramatičnih razlika u formalizmu pristupa.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se piše i objavljuje naučni rad?”
Utovar nedeljom, 20. jul
Kada je odbranio master-rad na Fakultetu za kompjuterske nauke taze master-inženjer je izjavio “Da sam znao da će biti ovako lako završio bih i srednju!”
Ima nas raznih, a eto sve više onih koji vest ne vide dalje od naslova. Naravno da je i ranije bilo takvih slučajeva. Beše li ono redakcija (Večernjih) Novosti imala posebnu službu čiji je jedini zadatk bio da smišlja naslove za vesti. Hebiga, mnogima mozgojedac odavno gladuje, pa nemaju čime da obrađuju pristigle informacije, a takvi prvi reaguju na prvu loptu.
Moderne ekipe propagandnih mašina su to odavno shvatile i uvrstile u redovnu primenu, a nama koji se ne prepoznajemo u tom sistemu ostaje da ga izbegavamo (konkretno izbegavanjem informativnih emisija) ili da se borimo protiv njega sopstvenim primerima (“domovina se brani lepim vaspitanjem”, mada je bolji onaj deo “domovina se brani knjigom”; čitajte knjige, bre!).
Automobilska karta javnih preduzeća Republike Srbije
Sada već bivši ministar finansija je na odlasku poručio da moramo da otpustimo 160 hiljada radnika iz javnih preduzeća. To je izjava objektnog tipa: sabrao čovek prihode, oduzeo rashode, rastaribirio razliku i dobio cifru. Ta izjava ne govori ništa o kvalitetu sistema, već samo daje jedno rešenje – jedino, zapravo, u neoliberalnoj glavi bivšeg ministra.
Otpuštati je lako, a nije ni previše opasno po život. Nama se to jednom već i desilo, ako se sećate vremena kada su državne banke uveče usnule, a ujutru prestale da postoje. Šta je dalje bilo, i toga se sećate: malo smešnih protesta šalteruša u bundama, malo narodskog seirenja nad onima koji su lakirali nokte u radno vreme, neki od nas su držali kurseve korišćenja računara istim i… ništa drugo. Nije bilo slučajeva polivanja benzinom, a posebno nije bilo slučajeva umiranja od gladi. Došle su druge banke, šalteruše su sada ponešto ljubaznije i efikasnije, a elektronsko bankarstvo je postalo majka svih šaltera.
Ali ima situacija kada otpuštanje ne može da reši suštinu problema.
Nastavite sa čitanjem… “Automobilska karta javnih preduzeća Republike Srbije”
Utovar nedeljom, 13. jul
Molim vas da primite moju ostavku na članstvo u klubu. Ne želim da budem član nijednog kluba koji prihvata da u svojim redovima ima nekog kao što sam ja.
Ne, ovo nije napisao Lazica u svojoj ostavci. To jest, mi se barem nadamo da nije. Ovo je, navodno, telegram koji je Gručo Marks poslao nekom ekskluzivnom klubu na Beverli Hilsu. Čovek je našao svoje razloge da se izvuče iz onog što mu se, može biti minut prekasno, učinilo kao ne više tako dobra ideja.
Jedan dobar čovek se zamislio nad svojim prekognitivnim sposobnostima, koje su se ispostavile možda i većim nego što racionalni u m može da pojmi, jer je dotični citat ispostavio na fejZbuk jedan dan pre nego što je Lazica rekao da neće više da se igra.
A zašto je Lazica zaista otišao? Neko će pratiti tzv. vesti, neko će nalaziti tzv. informacije, a najviše će biti onih koji sve znaju, kojima je sve jasno ili koji su sve znali još od prvog vagona. Kojoj god grupi da se priklonite ili se u njoj prepoznate, desiće se ista posledica: na upražnjeno mesto će doći neki lojalni aparatčik, najverovatnije neko ko je dovoljna neznalica da mu marionetska uloga ministra finansija ne padne teško dok Omnipotentni rešava probleme prodajom autobusa, fabrika, lokacija i još svačeg što je na prodaju pravom kupcu. Pazi, sve je moguće, pa i to da postanemo ekonomski raj. Konačno, ne postoji scenario uspeha koji nema neku svoju verovatnoću.
Ma kako infinitezimalna ona bila.