Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo elemente socijalnog folklora.
Nekim ljudima najveći izazov predstavlja potreba da imitiraju. To je trivijalna stvar, najčešće. Međutim, kad neko uloži kapacitet znanja i veštine da bi na crtežu dočarao realni predmet, pa da posmatrač na kraju ne može da razazna razliku, onda to zavređuje pažnju.
Treba da vidite da biste poverovali.
Ako ovo do sada niste videli, nemojte nikom da kažete, jer to znači da ste još samo vi ostali. Uglavnom, najzad smo dobili objašnjenje o radu Vlade Srbije.
I šta sad? Preostaje mi da se podmetnem pod bipaliheterosonektomičnu neurofacilegoriju i da istražim pravo značenje ovog zamešateljstva.
Manje-više, nalik Rusiji, ali na španskom. I obaška idu golišavi ulicom u januaru.
Paj’ sad:
Da li je sve baš tako, pitam ose mi. Da li je baš sve rečeno, pitaju se iskusni.
Ne znam koliko imate stomak za bizarne stvari. Pokušajte sa ovim.
Možda bude toga jošte.
У време док су се вицеви још препричавали уместо да се преводе са интернета, били смо јако брзи да их измислимо и раширимо. Дешавало се да се догађај још не заврши, а виц о њему већ стигне свуда. Например, “што је Авдо моро д’иде у Италију”, добре три недеље пре него што су нашли леш Алда Мора.
И увек се нашао неко да пита “ко ли измишља све те вицеве”.
За већину умотворина је пожељно да се зна чије су. Чувене изреке остају запамћене по ауторима, аутори по њима. За позоришне комаде се зна ко их је писао, за слике се плаћају скупи стручњаци да утврде да ли их је стварно насликао онај на ког су набедили, скоро све књиге имају писце. Једино јадни вицеви немају ауторе (са изузетком оног што смисле усправљени комичари, али овде је реч о бесплатним вицевима).
Ко се пита зашто је то тако, нека смисли виц и нека проба да га протури. Јемчим неуспех ако почне са “е, што сам смислио један”. То се никад не ради. Сопствени виц се протура са “е, што сам чуо један”, са можебитним ојачањем “на пијаци” или “у аутобусу” или “у кафани, за суседним столом”.
Народни уметник, изумитељ вица, мора да остане непознат. Он је нека врста незнаног јунака, митско створење, коме се верује само док остане у миту, док га не познајемо. Чим се испостави да је виц смислио неко кога знамо, одједном више није тако смешан. Још горе ако унапред знамо, пре него што га чујемо.
Зашто је то тако, немам појма. Немам теоријску основу да проникнем у суштину тога, а о теоријама које се упињу да објасне људско понашање баш и немам неко високо мишљење. Могу да га опишу, као ја сад.
За разлику од већине таквих теоретичара, који живе у обмани да постоји неутрални посматрач па као изводе неке опите на људима све се претварајући да заморци не примећују да су стављени у ненормалан положај па онда закључују о некаквом нормалном понашању – ја ово пишем у првом лицу. Јавно признајем да сам смислио и протурио бар десетак вицева, од којих је можда чак половина прошла мајсторски испит: неко их је после мени причао.
Она прва два, која сам покушао да протурим као своје, су прошла неславно. Испрва. Онда сам их, негде другде, неку годину касније, протурио као “е што сам чуо један”, и све је било како треба. И, као што треба, не знам који су то. Заборавио сам. Јер и ја верујем у митског незнаног јунака, и питам се ко ли измишља све те вицеве.
Tamo gde se nalazi nevidljiva granica između saosećanja i razumevanja, nalazi se i jedan puteljak kojim idu ljudi koji se odriču dostojanstva zarad zarade, a možda i nekih daljih, još manje časnih ciljeva…
Dugo sam se pitao gde je kvaka sa onim likom koji je iskoristio svoj fizički hendikep i svoju očiglednu blagoglagoljivost i usmerio ih na naplatu mehanizma verbalne estrade. A onda sam tek jutros naišao na ovaj opravdano besni tekst. Pogodio me je iz više pravaca: najpre zato što je to napisala osoba koja je i te kako pozvana da kaže nešto o tom pitanju. A zatim zato što nisam odmah nastupio sa sopstvenim mišljenjem, a imam ga od samog početka. Kada bih znao zašto sam oklevao, objasnio bih to najpre sebi samome. Ne, nije nikakva gužva posredi; verovatno je reč o tome da sam u određenom trenutku zažmurio na jedno oko i sad sam zbog toga ljut na sebe.
Naivnost je sve lakše zloupotrebljavati što je lakše predstaviti se svetu kao mučenik. A još bolje – kao bivši mučenik. A još bolje i od toga – kao neko ko je u svom mučeništvu, tačnije posle njega, doživeo nekakvo nazovi-prosvetljenje, pa sad ima šta da kaže ostalima. Znate, verovatno, o kome pričam.
Da se razumemo: u redu je to što je taj lik našao model za zaradu. Nije u redu to što je taj model postao predložak za egzibicionizam koji se svetu predstavlja kao univerzalna pobeda nad nesrećom. Ne, ta slika je ipak višedimenzionalna. Taj Vujičić je našao svoj mir, što je dobra stvar za sve. Usput je našao i početni kapital za motivaciono govorništvo kao izvor čestite zarade, što je dobro za njega. Međutim, on je to podigao na nivo koji je najnoviji vid hipnotisanja gomile u najgorem maniru new age ideologije, što nije nešto što ću prihvatiti.
Isti sam kao i vi, rekao je Nik Vujičić na početku svog predavanja. Odlično. To mi daje pravo da napišem ovo što ću napisati.
Dobro jutro. Upoznajte čoveka koji je uspeo da uposli kokakolu (bljak), mentos (za ovo već svi znaju), izolir traku (nejasno…) i kondom (sad već slutite). Elem, upoznajte budalu meseca.
[EDIT maj 2013: originalni klip ponekad bude povučen, ali ima ih još oxoxo, overite ovde.]
Koliko neko mora da bude dokon da bi napravio ovakvu kombinaciju i izveo ovakav eksperiment?…
Deder, podrvrgnite se ovom testu. Ne traje dugo.
I, šta velite?
Da vas pitam nešto: znate li kako se indukuje velik broj tzv. potrebnih državnih službenika? Tako što uštedite iz budžeta odustajanjem od uvođenja efikasnog informacionog sistema. I vuk sit i ovce spremne da plaćaju taksu…
Nedavno sam bio svedok birokratske zavrzlame prvog reda. Istina, stvar je toliko trivijalna i benigna da je od pokretanja do izvršenja proteklo vreme koje može da se udene između dva obroka, pa nedostaje ona veličanstvena kalendarska težina koja je toliko potrebna da bi se teza o nepravdi učinila dovoljno strašnom. Ali, nema veze – i ovo ima poentu. Verovatno.
Baš da ne imenujem prijatelja iz drugog grada koji je centralna žrtva ovog dešavanja. Imao je potrebu da uzme zapisnik o uviđaju od saobraćajne policije u Kikindi; ticalo se nekog levog prekršaja počinjenog dva meseca ranije. Nemajući dovoljno znanja o tome gde se šta nalazi u mojoj varoši, zamolio me je za pomoć, što mi nije teško palo. No, teško mi ja palo da budem svedokom onog što se dešavalo tog dana kad se moj prijatelj latio teškog i neizvesnog uspona na birokratsku planinu.
Nastavite sa čitanjem… “Birokratska odiseja (istinit događaj)”
Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је приметио да је почео да чује гласове. Ништа страшно, помислио је. То се свима догађа, нарочито кад разговарају. И кад не разговарају, у ствари, довољно је да су у домету туђег разговора.
Али, ја чујем гласове које нико други не чује, помисли Зен. Што у ствари и није никакво чудо. То је само логичан исход низа претходних догађаја и није нимало неочекивано.
Знао је шта га чека, и био је спреман. Једино је морао да пази на јачину сопственог гласа, да се не би надвикивао са гласовима док разговара са неким. Навикао се на нове околности за неколико минута и чак дозволио себи да почне да ужива у њима.
Што није дуго трајало. Није честито ни закорачио у трећу недељу оваквог живота кад су гласови престали, изнебуха, ненајављено и неопозиво.
“Изеш кинеско ђубре” помисли Зен и заврљачи слушалице у канту за отпатке.