Lepo pesnik reče “U čemu je tvoja suština, kada hoćeš da se dopadneš svima?”, al’ treba razmisliti, pa shvatiti šta je hteo da kaže. Nije to, bre, policajac il’ ministar, pa da ga odma’ razumeš. Čim zine!
Policajac namerno upucao dete. Pre nego što se namrštite na ovu vest, moramo da dodamo da je dete bilo naoružano. Dakle, potencijalno i opasno po okolinu. A sve to u državi koja nije na drugom mestu po broju komada legalnog oružja među civilima, nego u državi koja je na prvom mestu n
a toj neveseloj listi. Kasnija istraga će utvrditi da je oružje u dečijim rukama bila igračka. Verna kopija originala, ali ipak samo igračka.
Policajac će kasnije izjaviti da je sa dečijeg pištolja bila uklonjena upadljiva oznaka da je u pitanju igračka. Moguće je da je tačno, jer nemali je broj dece koji bi se drugarima-vršnjacima hvalio da ima pravi pištolj. A ovi ako stvarno nisu videli pravi pištolj, a vide da igračka nema oznaku da je igračka, eto novog idola u kraju.
Majka nesretno ubijenog deteta se udružila sa roditeljima čija su deca doživela slične sudbine i brižna pokreće akciju. Svesni da bi prava, jedina logična akcija bila uzaludna u toj državi ili ipak medijski operisani od zdrave logike, oni akciju usmeravaju na to da oznake na dečijim igračkama budu upadljivije i da se teže mogu skinuti.
Majku mu, zar nikome od njih nije stalo da se takve igračke uklone iz prodavnica ili makar smanji njihov broj i njihovo reklamiranje. Da li je razlog pogrešno usmerene akcije to što neko od roditelja radi u “ratnoj industriji” ili, još gore, diluje nelegalno oružje?
Nismo mi mnogo nimalo bolji od njih. Pogled na listu za 2014. godinu nam govori koliko je kod nas oružja među civilima. A pogled na komšiluk i roditelje u kraju nam govori koliko dece ima “ratne” igračke…
