Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Elem: ne čini online (…) ono što ne činiš uživo (…)

Gde sam ono stao? Ah, da: svako je kovač svoje sreće. Nije ti kriv niko drugi, jer prilika ti je data još kad si bio mali. Ako si se na putu za WC usrao, nije to bilo zato što je WC daleko, nego zato što nisi krenuo na vreme.

Temu smo načeli pogledom na onaj kvazi-eksperiment od pre dan-dva. I tada smo uspostavili dva pitanja o iskušenjima privatnosti u virtuelnom prostoru:

Postoji li mera? Znate li tu meru?

Pitanja nisu samo retorička, jer se odnose na posledice dostignutog saznanja o sebi na društvenim mrežama (u prvom redu, na fejZbuku kao najmalignijem od svih). Jer, možda ste primetili: kada saznaju mnogo o vama, neki ljudi se ponašaju kao da poznaju vas. A tada vam nema spasa, jer će vas čak spopadati na ulici, kao što se nekima već desilo.

Ako se primenjena tehnologija smatra željenim artefaktom civilizacijskog napretka, kako to da smo njenim prihvatanjem dozvolili sebi da postanemo baš toliko glupi?Dobro de, neki od nas su i dalje imuni na društvene mreže. Ali, društveni okvir se menja u retrogradnom smeru online ophođenja (i ophodnje? hm…) i zato društvene mreže postaju nužnost u slučaju da želite da ostanete u kontaktu sa nekim ljudima.

Koja je to mera izlaganja sopstvene privatnosti, tog poslednjeg krhkog bastiona čovečnosti u modernom svetu potrošakčih iluzija? Jesmo li se doista odrekli privatnosti zarad udobnosti koju nam tehnologije donose? A kao posledica, rađa se još jedno suvislo pitanje: kako to da smo prihvatanjem tehnološkog napretka dozvolili sebi da postanemo baš toliko glupi?

Nastavite sa čitanjem… “Elem: ne čini online (…) ono što ne činiš uživo (…)”

Puče

[Imamo EDIT na dnu]

Kometa ISON nije uspela da prođe pored Sunca. Raspala se sinoć pre nego što je stigla u tačku perihela. Da vidimo šta su zabeležili dežurni reporteri.

Mada, ja mislim da NASA nema pojma. Ovi iz _urira su lepo objavili kako jeste: kometa je obišla sunce i nestala. Da, tako je bilo, sigurno. Znaju ljudi.

[EDIT 29.11.2013 18:00] E, jebote, znaju! Izgleda da je parče preživelo i nastavilo put!

 

Ekstremofili među nama

Postoji jedna stara reč: rodoljublje. Priznajte da je odavno niste čuli.

Dnevni list Politika je u Kulturnom dodatku za subotu, 23. novembra 2013. objavio divan tekst dr Vladimira Glišina o živim bićima koja sasvim uspešno funkcionišu pod (sa naše tačke gledišta) neverovatnim uslovima. Dr Glišin, ponosni nosilac Zdravog Razuma, sa setnom svesnošću da – na žalost – neće još dugo biti, čitaocima predstavlja fascinantan svet bića (od bakterija pa čak i do insekata) koje vole temperature i iznad 120 stepeni celzijusa, izuzetno veliki pritisak, ogromnu slanoću okoline, veliku baznost ili kiselost sredine, pa i stanja bez praktično imalo hrane ili vode.

Vodeni međed uživa okružem mahovinom

Najefektniji su ipak poliekstremofili, organizmi koji su u stanju da prežive čak i u uslovima koji predstavljaju razne kombinacije navedenih, ljudskom iskustvu preopasnih, situacija. Nama (možda) najčudniji primer poliekstremofila predstavljaju tardigrade, poznate i kao vodeni međedi ili mahovinasti prasići, kakvih smo, od 1773. godine kada su prvi put primećene, pronašli preko hiljadu vrsta. To su fantastična vodena bića veličine oko jednog milimetra – dakle ne uboge prokariote, već punokrvne eukariote – sposobna da izdrže temperature od svemirskih (par kelvina) do ključanja vode (stotinu stepeni celzijusa), pritiske i šest puta veće od teških okeanskih dubina, radijacione doze stotinama puta veće od smrtonosnih po čoveka. Bez problema izdržavaju vakuum, a bez hrane i vode mogu duže od deset godina.

Nastavite sa čitanjem… “Ekstremofili među nama”

Ne čini u životu (sebi i drugima) ono što činiš online (sebi i drugima)

Hajde da ispratimo mali eksperiment: napravljena je video-skica kako bi to bilo kada bi se neko ponašao onako kako se ponaša tipični (da ne kažemo “prosečni”, jer ko voli da je prosečan!) predstavnik vrste Homo Sapiens na fejZbuku.

Aha, šta sad velite?

Postoji li mera? Znate li tu meru? Pozabavićemo se tim pitanjem kroz dan-dva na Suštini pasijansa.

Ahilova peta čovečanstva

“Ja volim fotografiju, ali zapravo nisam zainteresovan za sliku. Postoji razlika između slika nečega i slika o nečemu. Ja želim da pravim slike o nečemu”, kaže Donald Weber.

Nakon što je, u više navrata, dugo vremena proveo istražujući fotoaparatom posledice katastrofe u Černobilju, marta 2011. godine je osetio veliki nagon da ode u Fukušimu nakon jedine nuklearne katastrofe koja se obimom, strahotom i posledicama približila onome što se desilo u Ukrajini 25 godina ranije (pride, ozračivanje je bilo tek “šlag na tortu” posle strahovite prirodne katastrofe – snažan zemljotres praćen cunamijem). Čak, rekao je sebi: “istražićeš ovo ili ćeš prestati da se baviš fotografijom”.

Pogledajte razgovor praćen slikama koje je Donald Weber napravio pričajući o katastrofi i pokušavajući da nađe odgovor na pitanje: da li je nauka Ahilova peta čovečanstva?

Potresno.

Utovar nedeljom, 24. novembar

Bilo je tvrdo, naporno i nadasve monotono. Toliko da je sama monotonija izazvala dodatni umor i počeo sam da grešim. Zatražio sam milost, milost su mi i dali, a sad – šta mi drugo ostaje nego da uživam u plodovima te milosti.

Teško je da se objasni kako to izgleda kad si u Danu mrmota. Ili da se poslužim demagogijom: ako niste osetili, nadam se da nikad ni nećete, a ako jeste, ne treba vam objašnjavati. Meni je u Danu mrmota bilo svejedno, jer posao je na kraju urađen, kao što uvek bude, a o Suštini pasijansa su se brinuli dobri ljudi koje sam pozvao na paljbu.

drugovipali

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 24. novembar”