Jeste li čitali priče Edgara Alana Poa? “Izdajničko srce” je jedna od najboljih. A animirani film koji je nastao po motivima te priče je vredan barem koliko i sama priča. Pogledajte ga.
Izvanredno.
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Priroda se o svemu sama pobrine
Priroda ima svoje načine… Recimo, uvek se prenosi genetski materijal veštijeg mužjaka. To izgleda, otprilike, ovako.
Ovo nećete videti kod Davida Attenborougha… 
Plastična figurica
Uvek postoji neko ko će vam pružiti pomoć. Kako ćete mu uzvratiti?
Jedino… Bilo bi tužno da se ispostavi kako je sve to bio samo san…
Fantastičan stop motion rad.
Zamalo u Nirvani
Kad tad, suočiš se sa svojim slabostima. A što ne platiš na mostu, platiš na ćupriji. Nećeš se izvući. Evo jednog primera.
Ovaj animirani film je diplomski rad svog autora. Apsolutno sam oduševljen kombinacijom tehnika, pogotovo simulacijom kineskog teatra senki koja dočarava realni život.
Braća po kapljici
Počelo je spontano, tako reći nevino. Ali vremena je bilo previše, a raspoloženje je nekako valjalo sačuvati…
A onda je sve otišlo, kako bi se to stručnim jezikom reklo, u peršun.
Neočekivani slučaj građanina Ricard(u)a
Trener fudbalskog kluba Crvena Zvezda je rešio da, za početak, trenira… pravopis.
Dakle, Ricardo Sá Pinto je potpisao ugovor i postao trener fudbalskog kluba Crvena Zvezda. Grlili se, ljubili se na aerodromu, koliko smo videli sportski direktor kluba je i torbe gurao; no, dođe vreme za prvu konferenciju za novinare. Posle početnog ispitivanja snaga, moje omiljeno nacionalističko đubre, Večernje novosti*, javlja da je Ricardo Sá Pinto izjavio sledeće:
Rekao bi čovek, dobro. Traži da ga tako zovemo, pa neka mu bude. Nije da traži da ga zovemo Jan Vennegoor of Hesselink. Malo nam zapetljava padeže, pa šta. Snaći ćemo se. Samo da Zvezda pobeđuje, lako je za drugo. Čudno jeste što Novosti pišu da Sa Pinto zahteva da ga zovemo Sa Pintu, ali oni su jadni nesrećni ionako.
No, u nastavku Večernje novosti odmah poentiraju:
Nastavite sa čitanjem… “Neočekivani slučaj građanina Ricard(u)a”
Šah, ljudi i računari (II)
Računari su bezopasni. Šah će preživeti samo ako preživi one što dišu dok ga igraju…
Izraz računarski potez označava takav potez za koji se smatra da čovek nikada ne bi mogao da ga vidi tokom igranja šahovske partije. Nije lako razjasniti šta ovo zapravo znači. Kada čovek igra šah, krajnji zaključci se donose davanjem mišljenja o poziciji, i to takvog mišljenja koje u sebi (pored formalnog materijalističkog stanja) nosi mešavinu velikog broja faktora, recimo: poređenje sa ranije poznatim pozicijama, preostalo vreme, lični afinitet, pa i procenu protivnikovog afiniteta, da li je tog dana kakio, ili da li neko u publici kija.
Za taj posao (ne kakenje nego sve zajedno) je šahovska tabla zapravo prevelika (odnosno taj je posao preobiman u ograničenom vremenu), pa stoga čovek najčešće pažnju usmerava ka određenom delu table. Zato je u praksi jedan od najtežih poslova, i mesto najčešćih grešaka, momenat kada se zahteva preusmeravanje pažnje sa jednog ka drugom delu table. Sa druge strane, mogućnost računanja savremenih računara je ogromna, ali je krajnja procena obavezno numerička, i u sebi po prirodi stvari ne sadrži bilo kakve opšte zaključke. Kada računar proceni da je vrednost pozicije +1.17, to znači da beli ima pešaka više (bilo materijalno ili u rasporedu figura), i sasvim svejedno da li ima još pet sekundi ili pet dana za 20 poteza, ili da li je sa druge strane table svetski prvak ili laprdavi klupski mangup. Stoga, računarski potez takođe predstavlja potez koji sa sobom ne nosi ništa direktno vidljivo iz opštih šahovskih pravila, intelektualni skok, duboku neočekivanost koja je ipak tek neočekivana Homo Sapiensu.
Jadi mladog flaminga
Nezgodno je biti neprilagođen.
U svakom slučaju, vredelo je pokušati.
Utovar nedeljom, 31. mart
Boktemazo, kako bismo pakovali utovar nedeljom kad ne bi bilo dovoljno gluposti na ovom svetu? Sama pomisao na makar teoretsku mogućnost da glupost u belom svetu izostane nedelju dana – ispunjava me zebnjom i strahom u talasima.
Jeste li okrenuli kazaljke? Ajmo bre, budite malo agilniji!
Nije to smicanje časovnika na letnje vreme najveća glupost koja nas snalazi, uostalom. Pokušaću to i da dokažem, empirijski. Ovog puta imam naročito kvalitetnu kolekciju gluposti prikupljenu po belom svetu. Neke su na nivou najboljih Brozovih govora, poput onih na sednicama CK u Karađorđevu. A zašto ih je toliko? Nekako, s proleća se desi da ljudima poraste želja za dinamičnim ponašanjem, a skrupule još nisu proradile posle zimskog dremeža, pa nastane tarapana. I onda, gluposti koliko voliš.
Grmi, seva, vreme se menja
Juče je u ovo doba bilo devet sati. Ukradoše nam jedan sat. Gurnuše nas u noć. Ponovo.
Ubija me ovo letnje računanje vremena. Bezvezno se i zove. Kao da se nešto tu računa. Ne računa se tu, brate, baš ništa. U anglosaksonaca postoji izraz daylight saving time, koji mnogo perfidnije pokušava da maskira ovu administrativnu odluku. Jer je očuvanje dnevnog svetla, po definiciji, nemoguće. Njega ima koliko ga ima: najviše 15 sati i 40 minuta, na dan početka leta, i najmanje 8 sati i 35 minuta, na dan početka zime. Dakle, ono što administrativno pomeranje vremena čini je montiranje trenutka izlaska i zalaska Sunca – daylight editing time.
Po astronomskom vremenu, Sunce najranije izlazi 16. juna, u 03:50, a zalazi u 19:27. Letnje računanje vremena čini da se ovim podacima doda (po) jedan sat, pa Sunce izlazi u 04:50, a zalazi u 20:27. Sa druge strane, Sunce najkasnije izlazi u 7:21, drugog januara, i zalazi u 16:02. Zimsko računanje vremena je jednako astronomskom vremenu, pa tu nikakvih pomeranja nema. Čemu bi, znajući ove ekstreme, moglo uopšte da služi administrativno poigravanje sa vremenom?