Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Trudio se čovek, trudio, pa izvukao ribetinu. Oko joj bilo ovol’ko! 
Nemojte pogrešno da me razumete. Išao bih ja na pecanje, ali da karikiram Komšiju, da mi plate 30 evra na sat. Pošto se to neće desiti, bezbedan sam. A som… Pa, Jasni je uspelo da me natera jedno dvaput da jedem somovinu, jer ne smrdi onako kako smrdi ona riba zbog koje sam objavio rat toj vrsti hrane još kao dete. Dvaput, pa dosta. 
Citat dana dolazi od onog ko je toliko slušao Toma Waitsa da mu ni četrdeset bootlega ne bi teško palo neće teško pasti; od onog koji je doživeo da životni san pretvori u javu, sve u žutom okviru; od vrednog đaka koji svoje štreberske ocene objavljuje sa velikim stilom i osmehom koji osvetljava prostore; od pritajenog umetnika čiji talenat za multimedijalnost će kad-tad izaći na površinu; od momka u duši, inače prvog autora Suštine pasijansa koji je saznao u čemu je razlika između gole belkinje i gole crnkinje.
Grba ima taj napadački instikt°,
ne propušta nijedan volej, pa makar to bio autogol!
Igor Rill
Trebalo je primetiti i uhvatiti trenutak i uživati u njemu. Sve to je bilo moguće zahvaljujući perfektnom danu kakav je opevao Lou Reed i perfektnom društvu kakvo ne postoji u drugom kontekstu.
Jeste li čuli za Minuscule? Reč je o sjajnoj animiranoj seriji moderno sklopljenih crtaća u kojoj glavnu reč vode insekti. Pazi sad.
(Savetujem gledanje u režimu punog ekrana)
Jadni pauk… I molim te, ko bi rekao da je bubamara tako zločesta?… Čovek svaki dan nauči ponešto…
Ah, da: svakako ne propustite ni druge priče. Ne znaš koja je luđa. Sačekaj samo da čuješ onomatopeju kretanja puža…
Ponekad valja spustiti loptu.
Ovo nije takav dan. Danas se, prosto, dešava sinhronicitet ćutanja. To nekako liči na situaciju u kojoj je neko zaključao vozilo, pa izgubio ključ, ali to nije tako ovog puta.
Biće galame sutra. I od sutra.
Uživajte u toploj večeri. Uzmite voljenu osobu za ruku, pa se prošetajte sat vremena okolinom. Bolje je tako nego da sedite za računarom. E, ja ću baš tako, i to iz ovih stopa.
Samo Čak Noris može da kija otvorenih očiju. Ali su zaboravili da kažu da on usput iskijava penicilin i tako leči ljude oko sebe. A mi ostali?… Mi ovako:
Sad će da krene poslednji talas prehlade. Za mnoge, taj je najgori mogući. Kljukajte se vitaminima, sad je bitnije nego što je bilo tokom zime. I, ako već kijate: stavite maramicu na usta; ili barem stavite ruku, pa odmah idite i operite ruke sapunom; okrenite se od ljudi; zaboga, preduzmite nešto da ne širite klice oko sebe.
I – nazdravlje!
Bilo je pitanje dana kad će ovakva informacija osvanuti.
Encyclopædia Britannica je parametar u bibliografskoj istoriji. Prvi put je publikovana u intervalu 1768-1771. kao trotomno izdanje. Već u četvrtom izdanju (1801-1809), narasla je do dvadeset tomova, da bi izdanje iz 2010 izašlo u 32 toma. Počev od 1933. godine, usvojen je princip konstantne revizije – proces u kome se svaka objavljena informacija podvrgava proveri, osvežavanju i korekcijama. Autori članaka za Enciklopediju Britaniku su ugledni stručnjaci u svojim oblastima, a od početka je uveden princip da za to pisanje nema novčane nadoknade: ugled institucije je takav da moralni honorar biva dovoljan.
Prekjuče, 13. marta 2012, New York Times je objavio je ono što smo mogli da naslutimo kao mogući ishod digitalizacije i okrenutosti Internetu: 15. izdanje Enciklopedije Britanike iz 2010. je poslednje koje je odštampano. Enciklopedija se seli u virtuelni svet, po godišnjoj pretplati od 70 dolara. Delimični sadržaji će ostati besplatni, kao što su i sad. Hoće li se online korisnička baza povećati sa sadašnjih pola miliona na više, nakon što postane jasno da je to jedini mogući ishod, ostaje da vidimo.
Nastavite sa čitanjem… “Enciklopedija Britanika – nikad više na papiru”
Znate li ko je bio Rube Goldberg? Taj je napravio mašinu za… Ovaj klinac zna kakvu mašinu, pa je napravio i sam jednu…
Ovo monster trap u naslovu videa me navodi da pomislim na mogući alternativni prevod… Ne, neću: nazivati decu monstrumima je tabu, zar ne?
Srećan vam dan broja Pi. Mi smo mali blog, pa vam je valjda dosta samo dve ‘iljade cifara.
3.141592653589793238462643383279502884197169399375
10582097494459230781640628620899862803482534211706
79821480865132823066470938446095505822317253594081
28481117450284102701938521105559644622948954930381
96442881097566593344612847564823378678316527120190
91456485669234603486104543266482133936072602491412
73724587006606315588174881520920962829254091715364
36789259036001133053054882046652138414695194151160
94330572703657595919530921861173819326117931051185
48074462379962749567351885752724891227938183011949
…I bio bi džangrizavi matori pesnik čupavih obrva koji agituje da se u kafanama u Mokrinu opet pije vina° na sat.
Miroslav Antić je rođen u Mokrinu 14. marta 1932. godine. U rodnom mestu se zauvek zarazio mirisima Banata. To su: miris vlažne slame kad se unese u kuću na Badnje veče, miris ulice kad procveta bagrem, miris vina čuvanog za Vaskrs, miris Đurđevdana u Garavom sokaku. To su: miris lipe u porti pravoslavne crkve, miris otkosa žita, miris jabuke petrovače, miris prašine posle kratke avgustovske kiše. To su: miris gibanice od ludaje, miris slatkog od dunja, miris toplog komada hleba sa malo masti i aleve paprike, miris prvog snega.
Onaj ko upozna sve te mirise, skupo plaća celog života: postaje ili pesnik ili pijanica. Mika je postao oboje, a bio je još mnogo šta. Kažu da je bio šampion u svemu, čega god se latio. Za pesništvo već znamo. A hteli smo da znamo i više od toga, pa je valjda zato Mika jednom prilikom napisao:
O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.
Pamtim kad sam ga video uživo prvi put: čitao je svoje pesme u mojoj osnovnoj školi nama, pubertetlijama, i govorio kako bi tako voleo da nam ukrade samo malo toga što mi tako puno imamo, a on više nema. Nisam razumeo na šta je mislio. A danas razumem.
Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al’ ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
Danas se navršava 101 godina od rođenja najvećeg majstora origamija u istoriji modernog Japana, pa je Google u to ime objavio globalni doodle.
Akira Jošizava° (1911-2005) je bio veliki majstor origamija. Vlada opšte mišljenje da je on onaj koji je veštinu pravljenja oblika savijanjem papira pretvorio u realnu umetnost. Smatra se da je Jošizava kreirao preko 50.000 različitih oblika, a Orden izlazećeg sunca, koji mu je uručio lično car Hirohito, najviše je društveno priznanje za pojedinca u Japanu.
Ispratite linkove koji čuče ispod upita Guglu (može i klikom na ovu sliku). Origami je izuzetno zanimljiva disciplina: probajte i sami! Ja ću večeras napraviti nešto, možda baš klasičnu figuru ždrala, a onda fotografisati. I to će biti moja slika dana.
Inače, bio sam klinac od nekih 10-11 godina i dečko iz komšiluka je dobio od tetke iz inostranstva špil od desetak bogato ilustrovanih knjižica koje su bile uputstva za origami. Sećam se, dane smo provodili savijajući razne figurice; uživao sam u tome.
___________
° Pravo i puno ime čoveka je 吉澤 章, što se čita kao Jošizava Akira. Naime, pre nego što je Makartur počeo da pravi reda u administraciji Japana (1945-1952) putem amerikanizacije društva, obrnuo je imena tako da lično ime ide pre prezimena. Sada u Japanu postoji inicijativa da se praksa vrati na staro, u čemu im smeta globalizacija. Tako da zasad princip “prezime pa ime” ostaje samo u Kini, Korejama i Mađarskoj.