Dobro de, nije tu samo voda posredi, i tuš čini svoje.
Ovaj obrt na kraju me je potpuno ućutkao. I zato nemam komentar.
Pogledajte. Prenesite dalje.
(Via)
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Kako je nastala reč “silueta”
Znate li? Ja nisam znao.
Priča je blesava je do bola, a znanje koje ćete steći ako naučite ovo spada u kategoriju beskorisnih znanja. Rečju, idealno za Suštinu pasijansa!
Elem, negde polovinom 18. veka, u Francuskoj beše izvesni Étienne de Silhouette koji je bio ministar finansija kralja Luja XV. Tokom Sedmogodišnjeg rata, dotični je našao jedno jedino rešenje dužničke krize Francuske u drakonskom oporezivanju najbogatijeg sloja građanstva (hm…. zvuči zanimljivo…). Ti nameti su bili toliko visoki da su realno uticali na dotadašnje navike bogataša, uključujući i odricanje od naručivanja portreta članova cele familije.
Tada je neko provalio tehniku izrezivanja profilnog obrisa osobe u crnom kartonu, što su tada nazivali “portretom u senci”. Tek mnogo kasnije u 19. veku, ta tehnika je nazvana siluetom, kao bizarni spomenik u znak sećanja na dane kada je tehnika počela da se primenjuje.
Eto, sad znate tačno jednu stvar više nego što već niste hteli da znate.
I to je to: sedam milijardi…
Sad nas je sedam milijardi na plavoj planeti.
Naravno, ništa posebno. Idemo dalje dok možemo. I to je sve.
Google obeležava Noć veštica
Sledi Noć veštica u Americi, a kao što je poznato – Ameri misle da sve što oni obeležavaju predstavlja globalni praznik. A ako je i globalni praznik katoličkog sveta, kao što je to Dan Svih Svetih, onda će se Ameri već potruditi da naprave globalni trgovački cirkus od toga.
U međuvremenu, Google je spremio blesavi doodle u obliku animacije iz fotografija. Na ovoj mini-burleski, googleri su se skupili u dvorištu Googleplexa, pa opal’ po umetnosti izrezivanja velikih ludaja.
A onda je pao mrak i ludaje su osvetljene iznutra…
Ne znam čija je to muzika, ali me previše podseća na Orkestar za svadbe i sahrane. Pa ko zna, možda i jeste. Nije dovoljno brzo da bi zvučalo kao neki Rumuni, a dert je suviše istočno obojen da bi to bio Gogol Bordelo. Evo celog klipa na jutjubu, pa slušajte:
Ako neko zna čija je to muzika, neka prijavi ovde.
Podmaži kad škripi
Ovaj uslužni prodavac bi trebalo da dobije nagradu za radnika meseca.
Osim što nije uspeo da otkrije šta škripi…
Bizarna godišnjica: Carska bomba
Danas je tačno pola veka kako je tresnula najveća eksplozivna naprava u istoriji. Ne ponovilo se.
Dana 30. oktobra 1961, neki minut pre podneva po lokalnom vremenu, negde na ostrvu Nova Zemlja u Severnom ledenom okeanu, Sovjetski Savez je detonirao termonuklearnu bombu jačine 50 megatona, što je najjača detonacija u istoriji ljudskog roda.
Vatrena lopta je dostigla prečnik od 8 km. Udarni talas je izazvao naprsline u prozorskim oknima u naseljima udaljenim 900 km i stigao do Norveške, a pečurka je bila visoka preko 64 km.
Ova bomba je danas poznata po nadimku “Carska bomba” (ruski: Царь-бомба). Prilično odgovarajuće ime, pošto je procenjeno da bi bomba ove jačina izazvala potpuno uništenje svega u krugu od 35 km, što bi bilo dovoljno da se uništi grad veličine Pariza.
Groteska je u tome što je ta bomba bila oslabljena na oko polovine projektovane snage, pošto su se Rusi plašili da bi posledice mogle imati uticaja na naseljena područja “u blizini”.
Bilo je to doba eskalacije ludila tokom Hladnog rata. Još uvek nije bilo ničega sofisticiranog u tom nadmetanju: demonstracija sirove snage je činila svoje. Berlinski zid je upravo bio podignut, Hruščov je pomagao Kastra, Ajzenhauer je pomagao južnom Vijetnamu, nervoza je bila velika i nuklearne probe su bile glavni pojavni oblik zveckanja oružjem, bez obzira na moratorijume koje su države čak i same proglašavale. Proglašavale, pa kršile – upravo to se desilo kada je organizovana proba vodonične bombe koju su nazvali carskom.
U post-blokovskom svetu gde nije baš najjasnije ko je realno najjači kao vojna sila, razmišljanje o ultimativnim oružjima ima smisla. Recimo, pretiče pitanje čime sve danas raspolažu nuklearne sile. Imaju li ovakve bombe? Ako ih imaju – zašto? No, sama mogućnost da ovakva bomba bude načinjena pre 50 godina znači da je sad moguće aranžirati daleko jaču.
Onespokojavajuća misao.
Neupadljivost: uzrok ili posledica?
Citat dana dolazi od onog ko nije znao da će 350 godina posle njega izmenjena parola glasiti “Imam televizor, dakle ne postojim”.
Da bi se dobro živelo, mora se živeti neupadljivo.
Rene Dekart, 1634. godine
Hm! Imam amandman!
Živeći u eri kokakole i potrošačkog pogleda na svet, polako dolazim do zaključka da je mojoj generaciji moguće samo da dođe do šanse, a generaciji naše dece jedina izlazna perspektiva, tako što će kupiti neupadljivost. I to je merilo pravog i potpunog materijalnog bogatstva: da ne znaju ništa o tebi. Živeti ispod radara danas je privilegija. Kad si sirotinja, baviš se drugima i drugi se bave tobom jer nema druge zabave. Kad nešto stekneš, drugi se bave tobom kao da trošiš njihove, a ne svoje pare. Kad imaš mnogo, onda se tobom bave i mediji, jer šta bi moglo da bude zanimljivije… Moraš dobro da platiš da bi bio imun na to ili, idealno, da se ne bi bavili tobom.
Zato je jasno da uzrok i posledica imaju obrnut smer. Zato parola danas mora da glasi drugačije: da bi se živelo neupadljivo, mora se živeti dobro.
Nikad mira.
A Rene Dekart? Trudio se čovek da objasni mnogo toga. Čak je zbog toga morao da osmisli koordinatni sistem. Jedino je loše procenio čovekovu želju za razmišljanjem. “Mislim, dakle postojim” – rekoh i nestadoh.
(Tnx Bane)
Gladan vojnik ne ratuje
Za slučaj da ste danas propustili Zaharijevu emisiju na B92, evo jednog jednako poludelog domaćina kao doza za nedeljno prepodne.
Nije čovek kriv: ko od paora nije pobudalio do sada, taj nije normalan. Tako da se svodi na isto.
Zimsko računanje vremena
Jeste li okrenuli časovnike?
Ova besmislica mi već pomalo ide na ganglije. Zimsko merenje vremena bi trebalo da ostane stalno aktivno. Saldo potrošnje struje više nije u igri, jer leti trošimo više struje na klimatizaciju nego zimi na osvetljavanje.
Pat Metheny u Beogradu, 27. oktobar 2011
Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.
Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.
Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.
Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.
Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.
Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.
Nastavite sa čitanjem… “Pat Metheny u Beogradu, 27. oktobar 2011”