Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Pepeo i sneg, pero u vatru

Naišao sam na umetničku video egzibiciju koja me je oduvala. Odvojite malo vremena, nećete se pokajati; pomeriće vas u duši bar malčice. A ko zna, možda vas čak i potakne na neko aktivnije razmišljanje.

Kroz istoriju, naše shvatanje i odnos sa životinjama imaju korene u mitovima i legendama. Dosad su ta predanja bila svojstvena kulturama, regijama i plemenima. Jednočasovni film Ashes and Snow i dva kratka “haiku” filma premošćavaju geografske i kulturološke granice, povezujući modernog čoveka sa totemskim životinjama koje dotiču naše biće.

Gregory Colbert je video umetnik i fotograf iz Kanade koji stoji iza projekta Ashes and Snow. Stvaran deset godina tokom dugih putovanja umetnika po svetu, a zatim prikazivan na mnogim mestima, projekat je zamišljen kao neprekidna nomadska prezentacija koja nikad neće stati. Zahvaljujući tom neobičnom konceptu, izložbu je do sada videlo preko deset miliona posetilaca, što je čini najbolje posećenom posebnom umetničkom postavkom u istoriji.

Taj uspeh nije slučajan. Pogledajte ovo:

 

Ovaj neverovatno lepi i uzbuđujući video isečak je samo delić onog što možete otkriti ako budete prošetali online izložbom na matičnom sajtu. Učinite sebi uslugu: posetite taj sajt.

Feather to fire, fire to blood, blood to bone, bone to marrow, marrow to ashes, ashes to snow...

(Via)

Ko kosi, a ko vodu nosi

Baš sam juče ispratio jednu raspravicu na temu hipoteze kako je jedna kompanija nekad tobože bila dobra, a sad je tobože zla – a ono samo čini sve što je u njenom interesu da ugodi sebi… I onda naiđoh na ovu sliku.

Možete vi voleti ili ne voleti statistiku, ona je uvek surova. I uvek prikazuje tačno to što kreator statistike ima nameru da prikaže… Pazi ovo:

Deder da vidimo ko kosi, a ko vodu nosi...

U čemu je kvaka sa ovom statistikom?

Vrlo je prosto: najpre, ona dva desno su probijala led socijalnog umrežavanja. A onaj levo je regrutovao prvi ešalon korisnika među nekoličak desetina miliona postojećih korisnika naloga e-pošte u okviru iste kuće. Najzad, i jedna i druga premisa su upotrebljene kao resurs za nalaženje optimalnog načina da se izazove potražnja za servisom.

Simpatično mi je to što su mnogi neštedimice krenuli u uporednu analizu toga šta nudi fejsbuk, a šta gugao+. Pritom neki kanda ne kapiraju da to nisu servisi sa istim vektorom razvoja. Najviše mi se, pak, dopala jedna pomalo idiotska, ali moguće tačna konstatacija da će vrlo uskoro fejsbuk ostati dominantno ženski, a gugao+ dominantno muški medij za druženje. Nisam bio dovoljno strpljiv da pročitam argumente, a URL nisam sačuvao (a da ga sad tražim – neću), pa nemam link za vas. Izgleda da ćete morati da mi verujete na reč.

(Via)

Razlika između tuge i statistike

Da li bi ponekad bilo bolje da prećutimo reakciju nego da je ispoljimo onako kako smo to učinili ovih dana?Citat dana dolazi od mog druga i imenjaka:

 

One death touches us, many deaths is only statistics. What better proof than the ratio of outpour of grief for Amy vs. 85 death teenagers in Norway… If medium is indeed the message, then the news about us is not good news.

Dragan Todorović, književnik

Verovatno će neko poželeti prevod. Ajde-de:

 

Jedna smrt nas dotiče, mnogo smrti je samo statistika. Ima li za to boljeg dokaza nego ako bismo uporedili izliv tuge za Amy u odnosu na 85 smrti tinejdžera u Norveškoj… Ako ovo zaista nosi neku poruku, tada vesti o nama samima nisu dobre vesti.

Skidam kapu, brate Todo.

(Tnx Toda via fb)

Maču Pikču: prvih sto godina

Danas se navršava tačno stotinu godina od otkrivanja jednog od najzanimljivijih arheoloških lokaliteta na svetu. Google je zaboravio da napravi doodle, ali ja ne zaboravljam da pomenem tu činjenicu. Hot smile Maču Pikču je jedno od nekoliko mesta na svetu za kojima čeznem da ih ugledam svojim očima.

Jedno od malo preostalih mesta za kojima čeznem...

U dve reči: Maču Pikču nije vukojebina, jer to mesto je previsoko da bi ga pohodili vukovi. To misteriozno i sveto mesto Inka se nalazi u zoni orlovog leta, na visini od 2.350 metara nadmorske visine, na mestu u državi Peru koje se okvirno može nazvati graničnim pojasom između Anda i Amazonije. O veličanstvenosti tog mesta mnogi su pokušali da troše reči; ja ne bih ni da pokušavam, jer znam da ne bih uspeo. Uostalom, čak se i stručnjaci još uvek mačuju svojim hipotezama o pravoj svrsi tog grada Inka.

Prva zabeležena poseta Maču Pikčuu se desila 24. jula 1911. godine. Američki istraživač i lovac na blago po imenu Hiram Bingham popeo se tog dana uz liticu koja se pružala iznad doline niz reku Urubamba, severozapadno od grada Cusco, praćen delom svoje ekipe iz ekspedicije koja je organizovana na univerzitetu Yale. Zatekao se na mestu za koje nisu znali ni konkvistadori: dugo je potrajalo dok Bingham i ekipa nisu shvatili da su našli nešto o čemu nisu ni slutili da postoji…

Neću da vas davim faktografijom: ili ćete sami naći više ako vas zanima ili nećete upamtiti ni ovoliko ukoliko vas ne interesuje. Završiću samo sa dva podatka: UNESCO je 1983. obeležio Maču Pikču kao lokalitet svetskog nasleđa; a kada je populacija na Internetu pozvana da glasa o sedam svetskih čuda novog veka, ovaj lokalitet je ušao u konačnu listu.

Crtala je đavola na zidu

Amy Jade Winehouse (1983 – 2011)Da, tužno je. Ne, nije iznenađenje.

Bilo je oko sedam uveče, bili smo u kolima na putu kući, Mikijev telefon je zazvonio: njegova Ceca je javila vest.

Kratak komentar je glasio: crtala je đavola na zidu. Šta bih drugo i rekao.

Nešto drugo mi je brzo došlo pameti. Amy je bila u dubokoj krizi, a njeni prijatelji nisu bili oko nje. Jebem ti ja takve prijatelje. A eno, pune vesti raznih “prijatelja” i “srodnih duša” koje sad plaču i kukaju. Da nije bila sama, ne bi se roknula zlatnom dozom.

Iskreno, nikad se nisam primio na njenu muziku, mada sam imao vrlo pozitivno mišljenje o tom radu. Ta griva je izgledala iritantno, a moja predrasuda o Amy Winehouse je bila usmerena na previše izigravanja starlete, a premalo poštovanja muzike.

Znam da grešim: lepo sam rekao “predrasuda”. Spisku nestostajućih poštovanja te jadnice može da se doda štošta, od nepoštovanja posla, preko nepoštovanja publike i, najzad, do fatalnog nepoštovanja sopstvenog života. Tužno.

I sad samo da ne ispadne da su je Srbi ubili. Da li neko prati onu kokošku što ima onu emisiju u kojoj je domaćin komičarima? Pa da čujemo šta ona ima da kaže…

Laka ti zemlja, sirotice.

P.S. Ona se opredelila da hoda stazom glamura, a ne stazom rock’n’rolla. Zbog toga ne priznajem da Amy Winehouse pripada Klubu 27.

Ako može, jedan mali dogovor

Dok vi ovo čitate, ja sam još uvek na putu. Otišao sam da se sretnem sa Rasejanima, mojim prijateljima kojih ima kojekuda po belom svetu, od Sicilijumske doline do Dubaija. Vraćam se tek iza ponoći.

Ovaj se baš potrudio da ne bude eliminisan pre vremena.To odsustvo je druga priča i ide u red privatnih dešavanja. Hteo bih da vas zamolim da se naviknete na to, jer će postati česta pojava u sledećih šest-sedam nedelja. Dajem uzvratno obećanje da će svakog dana postojati makar aftamacki objavljeni prilog, ako ne i nešto malo divljije, možda baš sa lica mesta.

Ali, hteo sam da skrenem pažnju na nešto drugo. Elem, letnje je doba i ja bih malo da iskuliram, računam da sam zaslužio. Međutim, izgleda da imam previše posla, toliko da ću možda morati da preispitam staru definiciju pojma “godišnji odmor”.

U nedostatku putovanja, dobar je i kofer sa kojim se svako izbaksuzira...Nekada je ta definicija podrazumevala objašnjenje:

Godišnji odmor (letovanje, kuliranje, vreme provedeno u zajebanciji, itd.) jeste bilo koje vreme i bilo koje mesto na planeti Zemlji koje podrazumeva vreme ne kraće od 48 sati tokom kojeg nema računara, telefona i televizora. Ono čega ima nije predmet merenja, ali načelno se identifikuje kao bilo šta što predstavlja kontru onome čega nema i ne treba da bude.

Nastavite sa čitanjem… “Ako može, jedan mali dogovor”

Glava 13: Kraj

Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.

Skotovi su završili kako im sleduje, a ježić i dalje izbegava politiku.

Upoznajte kretena godine

Ovo je novi klip, ali je sve aktuelniji kako se Srbija, tobože, bliži EU.

Mogu ja ovo da komentarišem, ali to se kosi sa mojom na merom da as navedem da razmišljate svojom glavom.

 

A, šta? Nije vam jasno? Pa, biće vam jasno…

Do vraga i objašnjenja. Do vraga i novi oblici licemerja. Ako im se budem protivio, iskonstruisaće da podržavam one kretene sa zemunskog keja.

O, suncetiebemžareno.