Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Principi rada raznih ferceratora i ostale fascinacije sokoćalima
Civilizacija nam je donela mnoge pomagalice, ali uvek se nađe neko dovoljno inventivan da napravi bolje nego inače. Poput ovog lika.
Sad, neko bi mogao da se pobuni da tu ima previše delova, ali to su neki sitničavi ljudi koji vole da komplikuju stvari. 
Prošlo me je da se palim na mašine, ali ovo je nešto posebno. Pogotovo obratite pažnju na neočekivani detalj pri kraju: pao sam sa stolice kad sam video.
Obrati pažnju.
Nego, nisam vam nikad pričao: bio sam vozač u vojsci, tamo sam zaradio C i E kategorije (kamioni sa prikolicom ili poluprikolicom). Nisam glibio svoju stopedesetku baš ovoliko, ali bio sam u blatu toliko da su i diferencijali bili zaglibljeni. I vadio sam se iz tolikog blata, sve sa haubicom zakačenom za vozilo – doduše, uz pomoć aktivne blokade, sajle i dva kamiona koji su mi služili kao anker. Posle mi trebalo nedelju dana da očistim kamion, ali sve u rok službe, bar mi nije bilo dosadno.
Nabasao sam na ovo, pa mi žao da propustim preporuku za vas: pogledajte svakako.
Mic po mic, koliko god da se ko smejao ruskoj gvožđuriji, ona danas radi, dok NASA prilično kaska sa ograničenim budžetom. Većina uzletanja sa majčice Zemlje danas se obavlja sa kosmodroma u Bajkonuru, u Kazahstanu; kosmodrom je prilično angažovan na planu naučne, vojne i komercijalne eksploatacije kosmičkog prostora.
Na sajtu space.com sam naišao na kolekciju od pedesetak fotki uzletanja sa kosmodroma u Bajkonuru. Ima i novih i starih fotki (uključujući istorijski Gagaronov let, koji je krenuo sa istog mesta). Kvalitet fotki je šaren, ali neke su spektakularne; pogledajte ih svakako.
Ne znam šta bih dao da mogu da vidim jedno uzletanje rakete teške kategorije svojim očima. Recimo, raketa klase Proton – Saturn V i N1 su penzionisani projekti… Moja fascinacija raketama seže koliko i moje pamćenje – bio sam klinja kad je izvedeno prvo spuštanje na Mesec; samog spuštanja se ne sećam – ali same rakete… Uh.
(Via)
Pre tačno 86 godina, otvorena je Pandorina TV kutija.
John Logie Baird, škotski pronalazač, demonstrirao je svoj patent članovima Kraljevske institucije i reporteru časopisa The Times u svojoj laboratoriji u Sohou. I tada je sve počelo…
Baird do tada nije imao mnogo sreće sa pronalascima. U svojim dvadesetim godinama pokušavao je da napravi dijamant grejući grafit, što je jednom dovelo do gadnog kratkog spoja i nestanka struje u celom Glazgovu. Bio je tu i pokušaj plasiranja brijača od stakla, koji je, doduše, bio otporan na rđu, ali se prečesto lomio da bi mogao da dosegne komercijalni uspeh. Izgledalo je da će se ista stvar desiti i sa televizijom kada je pre pomenute demonstracije pokušao da dobije malo publiciteta – urednik vesti Daily Expressa je rekao jednom svom službeniku: “Zaboga, siđi na prijemno odeljenje i otarasi se ludaka koji je tamo. Tvrdi da ima mašinu koja omogućava bežično gledanje na daljinu! Pripazi se, moguće je da ima nož sa sobom!”.
Slika koju je Baird demonstrirao bila je daleko od prihvatljive za današnje pojmove – 30 vertikalnih linija, sa 12,5 sličica u sekundi. No, čovečanstvo do tada nije videlo ništa slično…
Sledeća priča je veoma moderna, taman koliko i njen predmet
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink preuzima novi automobil. Stalno klackanje javnim prevozom mi sve više ide na nerve, razmišlja Jan Vennegoor of Hesselink. Znakovi na putu počinju da se preklapaju, gužva je, penzioneri stalno nekuda idu, ne može se ni sesti. A vidim da svi pričaju o tome kako je taj novi automobil brz, bezbedan, siguran, inovativan. „Dobar dan izvolite evo slobodno stisnite ovo dugme i preuzmite vaš novi automobil Vatrena Lija tri nula dostupan i na holandskom jeziku“, kaže ovlašćeni serviser. „To je pravi izraz vrednosti koje naša kompanija neguje“ „Štagod. Au, kako lep servis sa velikim dugmadima! Preuzimam odmah!“, raspamećuje se Jan Vennegoor of Hesselink. Vraća se kući u svom novom šarenom automobilu. Divota jedna, na dugme se menja raspored boja, dostupna je dodatna oprema, automatsko blokiranje radi, i to odlično – nijedan se autostoper ne pojavljuje pored puta. I tako je Jan Vennegoor of Hesselink oduševljeno i veoma brzo učinio da njegov novi automobil prikazuje vremensku prognozu na tri lokacije, tačno vreme u petnaest svetskih metropola, preuzma samostalno gorivo na pumpama, pušta muziku sa Radio Paradise, i naravno, omogućava da se uživo prati proces parenja pandi. Uopšte, sve ono što je oduvek želeo od automobila. Pa ipak… Pošteno govoreći, nešto ne vidim da ovaj automobil ide brže nego javni prevoz, razmišlja Jan Vennegoor of Hesselink par nedelja kasnije. A i sve komande su iste. Koliko vidim, dostupne su neke stvari za dijagnostiku, ali ja se ionako u to ne razumem.
Pre neku nedelju smo razbucali stari živin toplomer. Razbio se na sve četiri strane sveta. Kuglice žive su se razigrale po parketu. Majkumu, kuda sad s njom…
Pre godinu i po dana, kada je Aleksa “zaglavio” u bolnici došli smo u ozbiljniji kontakt sa digitalnim toplomerom. Odlična stvar za ono za šta treba – za minut-dva se dobije informacija o temperaturi. Ranije smo ga viđali na slikama i skupljim policama u apoteci, ali smo posle ovog finog iskustva odlučili da nabavimo jedan. Tad smo od apotekarke saznali da će uskoro živini biti povučeni iz upotrebe. Sve je jasno, pozdravljam inicijativu, a i mi ćemo taman na vreme da se “prešaltujemo”.
Svi znate za postojanje računarskih virusa. Većina zna za antivirusne programe i koristi ih. Ali, da li vam je poznato dokle ide tehnologija koja se odnosi na primenu virusa?
Kaoš to znate, nasnazi je trajni embargo na teme o softveru u okvirima Suštine pasijansa. To me sprečava da o ovoj temi prozborim reč-dve više. No, nema veze; bavimo se fenomenom tehnologije, a ne softverom. Fenomen računarskih virusa je ušao u svoju veoma zrelu fazu, onu gde jedna država ulaže neverovatno velik novac u razvijanje računarskih virusa kao oružja u nameri da naškodi resursima druge države.
Problem je u tome što svako oružje kad-tad dospe u pogrešne ruke. E, tada svi postanemo ugroženi.
Šta će se dešavati tokom sledećih godina? Možda je bolje da ne znamo.
Fotografije lansiranja u svemir koje nam je domaćin obznanio su potpuno čarobne. Ali kako uopšte znamo da će ono što ispalimo uzbrdo zaista gore i ostati, da se neće bilo strovaliti nazad ili otići van našeg domašaja?
Znamo, em lako em poodavno. Lansiranje u svemir najčešće služi da objekat koji lansiramo kruži oko Zemlje. Da bi se to desilo, potrebno je da se on kreće dovoljno brzo da ne bi pao na Zemlju, ali i dovoljno sporo da bi to kretanje zaista i bilo kružno, da ne ode tamo negde odakle je došao Sima Kosmos iz Dalekog Svemira. Dakle, treba nam situacija sa sledeće slike:
Satelit se nalazi na visini H od površine Zemlje, koja ima poluprečnik R. U tom trenutku na satelitu se startuje motor koji mu dodeljuje horizontalnu brzinu (na slici to je v0), i koja treba da je takva da zadrži satelit u kružnom kretanju oko Zemlje.
Ova kolekcija fotki mi je zamalo promakla. Našao sam je sasvim slučajno.
Na portalu space.com, još u decembru je objavljena kolekcija od 39 izuzetno zanimljivih dokumentarnih fotografija poletanja raznih raketa i projektila u svemir.
Naći ćete tamo fotografije programa agencija iz SAD, Rusije, EU, Kine, Indije, pa čak i Argentine. Prvi tango u svemiru, boktemazo!
Ne mogu da odolim: sledi digresija u vidu muzičke zavese primerene ovim fotkama.
(Via)
Sećate li se legendarnog skeča? Upravo tako nešto se desilo. Da, Japanci, ko će drugi. Sledi komentar od kojeg ne mogu da se uzdržim.
Beše još odavno procena da će 2012. godina biti važna na tržištu digitalnih fotoaparata. Kao, prethodne dve godine su za većinu predstavljale “štopovanje” sa postojećim, na jednoj strani se crpilo postojeće, na drugoj se istraživalo punom parom, svi su bili tihi i bilo je očekivano da jednom samo grunu informacije sa svih strana.
Izvesna pometnja je nastala nakon prošlogodišnjih prirodnih katastrofa: zemljotres i cunami u Japanu (mada tek sad vidimo koliko je to snažna privreda) i poplave na Tajlandu su potkačile mnoge proizvođače foto-opreme. Najgore je prošao Nikon, čiji pogon više od polovine palete fotoaparata je praktično uništen u poplavi. Disciplinovani i odlučni kakvim ih Bog dade, oporavili su proizvodnju uz pomoć raznih gambita (proizvodnja je modularna i zbog toga fleksibilna), ali su pretrpeli gubitke zbog nemogućnosti da odgovore na tradicionalno visoku potražnju krajem godine. Zato smo očekivali da najave novih modela neće krenuti baš tako brzo.
Ali, vraga: iznenađenja dolaze sa svih strana u poslednjih nekoliko dana. Četiri fotoaparata od tri proizvođača za samo nekoliko dana, od toga dva najavljena juče, izazvala su totalnu pometnju. Vala, i neka su.
Nastavite sa čitanjem… “Novi fotoaparati: kanister od 20 litara – ali ovolicki!”