Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iskopavamo stare informacijepo netu i slažemo ih u posebnu fasciklu.
Možeš da se ljutiš na Vilijama Šekspira ako hoćeš. Možeš i da budeš onaj drugi Vilijam što se preziva Šatner – pa šta? Možeš da budeš sve što ti duša ište, ali to nije dovoljno da središ Šekspira. Jer treba da znaš na čijoj strani je Patrik Stjuart…
Sve u svemu, ustanovili smo pravilo: Shakespeare maketh the hero of oneself, oh my. A kapetan Kirk može da se ljuti koliko hoće, jer kapetan Pikard je ipak veća faca.
Stephen Fry i njegov prijatelj Mark Carwardine, zoolog, otišli su u nekakvu šumetinu na Novom Zelandu sa namerom da snime retku vrstu papagaja po imenu kakapo, za kojeg je poznato da je preostalo samo još oko 130 primeraka. Braša kog su sreli se zove Sirroco (?) i bio je druželjubiv prema njima.
Štaviše, veoma druželjubiv.
Nikad ne znaš kad će da te saleti neka nevolja ili zaskoči ugroženi papagaj neletač. Pa mislim, ovaj je baš ugrožen…
To izgleda, otprilike, ovako.
Pretpostavljam da ima zainteresovanih za komentar. Ako vam je do komentara, napišite ga sami. Nama je ovde proglašena Dremajuća Subota, što je veliki praznik na Suštini pasijansa.
Da li je letenje ekstremni sport, ovaaaj, ekstremna delatnost? Kažu da je vazdušni putnički saobraćaj najbezbedniji. Ne kažu kakva je statistika preživljavanja u avionu koji se zatekne u kriznoj situaciji spram odgovarajuće situacije u autu…
Međutim, ovo što ćete sad videti nije krizna situacija. Navodno, vetroviti uslovi na pisti pri sletanju i uzletanju su uobičajena stvar na aerodromu u Birmingemu. Pazi sad.
(utisak će biti jači ako pružite HD sliku preko celog monitora)
Ima li pilota u aviii… na Suštini pasijansa? Šta biste imali da kažete o ovome? A da li postoji neki važan razlog što je pista toliko talasasta? Jeste li igde ikada videli takvu pistu?
Koliko god da su ti piloti plaćeni – nije dovoljno.
muči me gorušica.
toliko me muči gorušica da mi dođe da vrištim. ali ne smem da pustim glasa, jer je mnoge oko mene obuzela nekakva moda naopakog razumevanja stvari. meni je to jasno: što je manje razmišljanja, to je više nagona krda da oni koji misle budu proterani, jer njihovo mišljenje kvari spokoj drugima. što ono kažu: kada glavu ne popuniš znanjem, onda prazna mesta budu popunjena taštinom. a to znači da jednom iskazan stav koji nije posledica mišljenja ostaje zanavek, jer tašti ljudi nisu sposobni da priznaju grešku. najgore od svega: tašti ljudi su danas model i ideal deci oko nas. deca veruju baš njima, koji im daju zabavu i preporuku da imaju pravo na svaki stav, ma koliko glup on bio, a ne nama, koji zahtevamo od njih svakodnevni napor kritičkog mišljenja i trening mentalne kondicije koji će ih dovesti dotle da ljude, stvari i pojave umeju da vide pravim očima i nazivaju pravim imenima, stavljajući ih potom na mesto koje zaslužuju.
imam drastičan primer masovne histerije nedostatka zapažanja: znate li ko je andre rieu?
Dugo sam razmišljao i došao do zaključka da ovo može da se smatra duhovitim samo nedeljom ujutru, što je tačka koja je mentalno najdalje od razmišljanja o poslu.
…Zapravo nije bilo tako, ali moglo je. A to je isto kao da je bilo°.
Šta da radi čovek sa viškom snage, nego da ga uloži u licemerje?
Ako ste dugo proveli ispod nekog kamena, onda nećete razumeti. Ovo je priča o srpskoj politici.
________
° Tako će biti ako se verbalni delikt vrati na scenu. Država vredno radi na tome da Suština pasijansa postane leglo opasnog razmišljanja. To jest, razmišljanja. Termin “opasno razmišljanje” će uskoro postati pleonazam ako ne preduzmemo baš ništa.
Naravno, prošla je zima, kao da je bila neka, i odjednom smo u proleću. Ali ostadosmno dužni štogod zimskih čarolija, što ćemo ispraviti odmah.
Bilo bi dosadno da nije kraja.
Bez brige. Šala, šega, uspomene, ovo, ono…
Verovatnoća i statistika su matematičke discipline koje su svojevremeno izazvale novi talas razvoja matematičkih teorija, ne manje značajan od onog koji je nastao nakon razvijanja teorije infinitezimalnog računa.
No, nećemo se baviti proračunom verovatnoće da vas u nekom kafiću u Vićenci, u sredu ujutru kad je lepo vreme, neposredno pre prvog srka caffe latte doppio ogrebe gazdaričina mačka po ruci dok se iz pravca šanka, sa zvučnika radio-aparata ljubičasto-zelene boje čuje peta Mokranjčeva rukovet – jer verovatnoća da se to desi je svakako broj veći od nule, što nam je dovoljno.
Nego hajde da ispitamo empirijsku verovatnoću da se desi ovo što se već desilo. Pazi sad.
Nastavite sa čitanjem… “Hajde sad da malo pričamo o verovatnoći”
Nikad ne potcenjujte moć jasne namere. Ako je vaša namera pritom i iskrena, opredeljujuća za budućnost i nadasve takva da oblikuje vašu suštinu kao ljudskog bića, tada je sve moguće.
Empirijsko svojstvo sopstvenog primera je presudan činilac u održanju iskrenosti. Niko nikad neće moći da vam kaže da pričate koješta ukoliko mu sopstvenim primerom pokažete da ta vaša priča ima materijalnu potporu u egzaktnom delovanju.
Evo i ilustracije. Ovaj čovek je definitivno moj heroj dana i ja mu se divim do imbecilnosti.
Ovaj čovek je postavio nove standarde u motivacionom govorništvu. Svi koji dolaze za njim biće neuspešni ako ne učine isto ili bolje. A ako pak uspeju u svojoj nameri, biće to zato što su stajali na glavi eeee, ovaj… na ramenima ovog moralnog, jel’te, diva.
Za početak prozivamo Vuka Vujičića.
Sad je pravi čas da ponovo razmislimo o tome da li je ideja o smaku sveta loša ili dobra.