Arhiva – Page 70 – Suština pasijansa™

Zakazala preskordicija

Ne pitajte mnogo. Znam da ste ovo već videli. Ovog puta imamo i titlove. Znam i da ćete kliknuti da gledate ponovo čim prepoznate o čemu je reč. A onda ćete kliknuti ponovo. Oni sa slabijim karakterom će pustiti ovaj klip i treći put uzastopce.

Ovo je, u stvari, najvažniji detalj jer apsolutno niste očekivali.

Ova fascinirajuća tvrdnja… Ajmo, klik:

Komentar u ovom slučaju zaista nije potreban. I zato molim za časak tišine.

…

Slatka tišina. Je l’ tako da prija? Uh, brate slatki…

Ama, gledajte vi ovo ponovo, nema veze. Ja odoh da lovim nove provale Zaharija Trnavčevića i Uroša Davidovića. Nyah-Nyah

‘De prolaziš češće puta

Pikanterija za subotnje prepodne: igrano-dokumentarni film “Pogledaj me, nevernice” Srđana Karanovića iz 1974. godine. Remek-delo, tačka.

Mogao bih da pričam svašta, ali samo bih davio. Odvojite 40 minuta, kliknite i pogledajte. Nećete zažaliti.

[EDIT januar 2012: film više nije raspoloživ, osim ovog dela od 9 minuta.]

Dok stigne do sekvence “film u filmu”, priča već ima toliki naboj da ćete uhvatiti sebe kako napeto iščekujete da saznate još neki detalj. A kakve rezultate prave naturščici, to je prosto nestvarno. Primer koji izdvajam je scena koja počinje na 9:45 – pandur objašnjava koji nož je najbolji za ubijanje… Majko mila… Confused smile A slika šinobusa koji klizi niz ravnicu (zapravo, ne klizi nego klampće i tandrče, ali malo pesničke slobode nije na odmet) je fenomenalna vizuelna metafora koju lako prepoznajem. Jednom ću vam pričati o tome.

(Via; tnx Igor)

Ja hoću da vidim svet

Tekst koji je pred vama predstavlja veći deo teksta napisanog u jesen 2008. godine i objavljenog na blogu srpskog izdanja National Geographica. Kako taj blog više ne postoji, a do ove priče mi je prilično stalo, to je prenosim ovamo kao deo projekta arhiviranja tekstova.

…

Bio je novembar, prvi rođendan mog omiljenog časopisa. Naspelo mi, ne znam ni ja kako, da čestitam na poseban način: prelistavajući aktuelni broj i deleći svoje utiske sa malobrojnim čitaocima mog ličnog bloga. Pride, nisam mogao da odolim, a da usput ne prepričam ko je i kako prvi otvorio tek pristigli primerak.

To pisanje je dovelo i do poznanstva sa glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica; da preskočim detalje, jer ih je mnogo. Tek, Igor je očigledno vešt da namami druge da napišu nešto, što ga čini idealnim glodurom. U mom slučaju, pak, postoji i element “teško žabu u vodu naterati”… Ali, bilo je potrebno da postanem vinovnik jedne anegdote da bih najzad dopreo do odgovora na jedno pitanje. Reč je o tome da sam bio već zamislio da moje prvo pisanije na blogu National Geographica bude odgovor na jedno pitanje, ali još nisam imao ključ u rukama.

Elem: zašto volim National Geographic?

Lako je odgovoriti na deset stranica. Tragao sam za odgovorom u jednoj rečenici.

Nastavite sa čitanjem… “Ja hoću da vidim svet”

Čari subordinacije

Ma, komandni lanac je čudo! A kad se setim kakvi balvani su meni bili starešine u vojsci, ovi su još zlatni.

Stari vic dramatizovan u fenomenalnoj izvedbi. Obratite pažnju na dužinu kadra.

Fenomenalno.

Rasle tikve na bunjištu

A sad malo nepatvorenog rock’n’rolla za nedelju ujutru. Tri, četr’:

Davno beše… Bilo je to, što reče jedan moj prijatelj, onih godina kad je vazduh bio čist, a seks prljav… Pripadnici moje generacije (i oni tek malo mlađi) setiće se da su ova dva rokera Hot smile bili puleni Milovana Ilića Minimaksa, koji ih je prvi put doveo u TV šou Od glave do pete, a kasnije ih je uredno puštao u radio emisiji Tup-tup ili ih montirao u razne izjave kojekakvih šalabajzera. Replika ajd’ odatle bre se odatle raširila kao arhetipska uzrečica za skretanje pažnje drugome da prestane sa lupanjem gluposti.

A sad, još jednom!

Filmovi za 30 sekundi

Autori ovih ludih animacija su dokazali da neki holivudski blokbasteri i ne vrede duže od 30 sekundi vaše pažnje.

Ne znam da li ste čuli za Angry Alien Productions. Još otkad sam prvi put naišao na njihovu verziju filma Titanic i time potvrdio ono što zaista mislim o tom filmu, apsolutni sam njihov fan.

Reč je o flash animacijama koje u 30 sekundi uguraju parodiju na neki poznati film, čineći nemoguće mogućim. Protagonisti su simpatični zečevi, a sinhronizacije glasova su tipizirane i posle nekog vremena postaju neodvojivi deo identiteta koji okružuje ovaj projekat.

Među sedamdesetak klipova koji su do sada objavljeni, većina zaista traje 30 sekundi i pritom pokriva ceo film kroz sekvence kojih ćete se setiti. Naći ćete tu filmske klasike kao što su Gone with the Wind, Casablanca, It’s a Wonderful Life i The Wizard of Oz, legendarna ostvarenja američke produkcije kao što su Jaws, Rockie, Star Wars i Jurassic Park, ali i tipične stupidarije poput filmova Snakes on the Plane i Freddy vs Jason. Niko nije pošteđen: na spisku su remek-dela poput dva Kubrickova filma (Clockwork Orange i Shining) i tri Tarantinova (Reservoire Dogs, Pulp Fiction, Kill Bill), a matični žanrovi se pružaju od ljigavih melodrama do teškog horora.

Za svakog ponešto i uvek u domenu prvoklasne parodije, Angry Alien garantuje zabavu koja ponekad ume da se oduži, jer ćete teško odoleti da pogledate “samo još ovaj”… Da bih dokazao poslednju tvrdnju, zabeležiću da mi je za pisanje ovih 250 reči trebalo više od sat vremena, umesto deset minuta. Prosto, nisam mogao da odolim…

(Via)

Kao suze na kiši

Da se prisetimo jednog od veoma značajnih momenata u kinematografiji.

Da li ste gledali film Blade Runner? Ako naučnu fantastiku smatrate žanrom za zabavu, verovatno niste; ne trudite se, nije to za vas. Ako je smatrate žanrom vrednim potencijala u literaturi i kinematografiji, tad ću s pravom pretpostaviti da ste film već gledali. Ako ste, prosto, ljubitelj dobre kinematografije, a niste gledali ovaj film, sram vas bilo; ispravite to što pre.

No, hajde da se setimo nekih detalja.

Nastavite sa čitanjem… “Kao suze na kiši”

Kako zabiberiti utorkom uveče

A gde to piše da moram da čekam petak da vam zavarim nešto vredno glasnog slušanja? Prepirite se sa ukućanima i komšijama još večeras!

Nakon drugog nastavka priče o mojih 125 i nekih ličnih reakcija, beše i onih koje je zainteresovala moja uzgredna opaska o koncertu Davida Gilmoura na festivalu Meltdown. I tako, reč po reč, opet dođoh do izuzetno dragog momenta sa tog koncerta. Ovo je svirka koja pripada kategorijama “nema laži, nema prevare”, “ko preživi, pričaće” i “pusti jače”.