Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sedma umetnost će opstati. Uprkos Holivudu.
Lik je krenuo iz Bostona za Los Anđeles bez ikakvog plana osim ideje o cilju, radeći šta je našao za shodno u svakom času. Usput je snimao, a onda odlučio da pokaže svetu svoje umeće u montiranju video sadržaja.
Vredi svaki sekund. Tip je lud k’o struja.
Povremeno se bavimo raznim tzv. ekstremnim sportistima, ali ovog puta hoću da vam skrenem pažnju na nešto posebno. Pogledajte ovo i recite mi šta ste primetili. Ne mislim na perfektno obrađenu digitalnu sliku i ne mislim na činjenicu da je ovo, jebiga, ipak reklama.
Važno je: razmislite.
Napomena za mlađe čitaoce: bioskopi su zaista postojali, bilo ih je u svakoj varoši i posećivali smo ih često.
Elem, priznajte: u svom omiljenom bioskopu imali ste omiljenu zonu za izbor mesta. Do saznanja da je to mesto najbolje došli ste nekim sopstvenim algoritmom. A kako je danas u multipleksima?
Što bi rekli: ja sam se te napasti rešio. No, ovog vikenda kreće drugi nastavak “Hobita”, a u mojoj kasabi postoji eksperimentalni vikend-bioskop u sali pozorišta. Valjalo bi da overimo.
Algoritam za bioskopu u toj sali nemamo; pozorišne predstave i koncerte volimo da gledamo iz sedmog reda. Poslednji put sam u bioskopu bio pre jedanaest godina…
Bejahu godine kada je zagrebačka škola animacije proizvodila velemajstore.
Sledeći primer je za strpljive gledaoce. Tačnije, za one gledaoce koji umeju da gledaju.
Mnoga pitanja. Mnoga. Pitanja.
U jednoj zemlji daleko, daleko, živeo je narod koji nije poznavao vreme bez vetra…
Meni ovo liči na… Uh. Bolje da ćutim.
Verujem da ste već bili u prilici da vidite montaže raznih kratkih detalja iz milion filmova ili epizoda raznih TV serija, gde se neka replika ponavlja do besvesti. Ja sam ih video mnogo, sve češće prekidajući pre kraja. Poput video-zapisa mačića i kučića, bila je to tema koju sam izbegavao da ostavljam na ovom mestu, međutim ovog puta sam odustao od tog principa, jer ovo je…
…jer ovo je fascinantno. 
Ima već tri dana otkad sam otkrio ovo čudo, ali i dalje ne znam šta da mislim o tome. Da li čovek oseća kompulsivni nagon za radom ili je genije, ja ovog časa ne mogu da kažem.
Evo o čemu je reč.
Da, dobro vidite: polučasovna verzija filma Blade Runner (1982), jednog od najznačajnijih u žanru naučne fantastike, rekonstruisana posredstvom 12.597 minijaturnih akvarela složenih u niz koji čini animirani zapis.
Presudite sami.
Ne, mis’im, stvaaaarno, ala ljudi ne znaju da računaju, pa gde će im duša… Znam da znate, ali proverite i sami:
Zašto tom klipanu nije jasno da je 14 × 5 = 25, nikako ne mogu da ukapiram.
Svi mi znamo ovo vrlo dobro, ali nije zgoreg da se ponekad prisetimo.
Za sva vremena… Pogotovo ona kvalifikacija na kraju koja, onako usput, opisuje dvojicu autora Suštine pasijansa.
Tu je negde i ceo crtać.
Vile. Brate. Srbine… Znam da te ovo moje sitno slovo zatiče u nezgodnom trenutku. Teška su ovo vremena za tebe, sa sve pričama o razvodu i takoto, hanuma laprda u javnosti kako se borila sa zavisnostima i takoto, te znam da ti samo još moja reč fali na sve to. No, ne možem oćutati. Molim te, ko najrođenijeg, nemoj više da se baviš adaptacijama SF klasika.
Ovo o’zgo su klasične greške koje prave filmadžije, nije im zameriti, kontinuitet scene je zeznuta stvar, dešava se i majstorima. Mislio sam prevashodno na sam način kako su adaptirana vrhuska dela SF književnosti.
Nastavite sa čitanjem… “Otvoreno pismo Willardu Carrollu Smithu Jr.”
