Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Današnji utovar nema tekst (osim poslednje rečenice koja predstavlja tradiciju nedeljnih utovara). Ima samo slike, interpunkciju i poneki link ispod slike (ako kliknete na nju). Tekst ćete morati sami da napišete, ako vam je stalo do njega. Neka to bude mentalna vežba za vas ove nedelje.
Kada sam odlučio da budem glumac, nije to bilo zato što sam hteo da budem slavan, već zato što sam hteo da dam svoj doprinos.
Nedelja prepodne je dobro vreme da se opustite, možda uz neki ugodan i inspirativan razgovor. Ako niste pronašli pametnog sagovornika, predložićemo vam da barem kao slušalac učestvujete u razgovoru dvojice pametnih i zanimljivih ljudi.
Artst Tlk je polučasovni TV/video predložak u kojem Pharrell Williams, dečko koga verovatno znate samo po pevanju zaraznog letnjeg pesmičuljka, pokazuje da njegova glava nije prazna tikva, već mašinica za postavljanje pametnih pitanja zanimljivim ljudima.
Potrebne su ti drvene bojice, komad hartije, talenat za crtanje i…
I ideja o tome da više životinja i više biljaka mogu da čine jednu tvorevinu.
Radove Marca Mazzonija možete pogledati ovde.
(tnx Toda via fb)
Lopta od testa je izvađena iz zamrzivača. Treba da se odmrzne pre nego što se upotrebi.
Šta se dešava dok niko ne gleda?
Bizarno i sjajno.
Suština pasijansa se oprašta od tvorca Disksveta.
Ne možemo da odolimo barem jednom odlomku.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Terry Pratchett (1948-2015)”
I tako, dođe čovek u Njujork, nema pametnija posla, nego napravi dovoljno fotografija da od njih može da sklopi kolaž-film. Pazi sad.
Sediš tako u parku, tu stoje nekakva vrata (dekadencija kao opšte mesto u društvu: više ne znaš da li je to neka komunalna sprava ili umetnička instalacija), dođe neki ludak, prođe kroz vrata i… I nema ga više.
Ne propustite epski komentar na 1:50. 
A sad…
Mi, ovde na Suštini pasijansa, ne govorimo o koincidencijama, nego o sinhronicitetu. To je pojava koju smo odavno uspeli da dokažemo…. Nažalost, samo empirijski, što je loš dokaz za one koji imaju tu lošu, ali korisnu naviku da misle svojom glavom. To, usput, dokazuje i mnoge druge stvari, poput Sterdženovog zakona, koji pominje junak današnjeg priloga.
Pratite pažljivo. Ako vam šta nije jasno, premotajte malo unazad i pogledajte ponovo.
Stvari stoje ovako: čega god da se latite na polju ozbiljne fotografije, neko je to verovatno već radio. I ne samo to: možda se to već pretvorilo u stereotip. I ne samo to, nego će se naći neki mudroser da vam drži predavanje šta je i kako trebalo da uradite.
Blake Little nije to mogao više da izdrži. Ponudio je nešto što nije niko pre njega, na radost pčelarske zadruge.
Ali stvarno: čovek je godinama išao uzduž i popreko po svim zemljama bivšeg SSSR i vredno fotografisao autobuska stajališta u gradovima i van njih, jer ona su unikatna dela čiji izgled je prevazišao utilitarnu dimenziju. Pogledajte.
Nastavite sa čitanjem… “Opsesija: socrealistička autobuska stajališta”