Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Kako ono kažu: genijalnost neke ideje je u direktnoj proporciji sa jednostavnošću. Obrati pažnju na ovo sokoćalo iz kućne radinosti.
Direktno angažovanje materijala koji se transformiše u smeće (a tek ponekad reciklira) daje nadu za ovaj svet: ako ne zaustavimo ovoliki rast gomila smeća od PET boca, ugušićemo se u njima…
Sa parkurdžijama iliti parkuratorima, da ne kažem parkurcima, družili smo se više puta. Ali, do sada nismo videli ovako nešto: parkur-dramaturgiju novog nivoa. Razvuci u HD preko celog ekrana (na raspolaganju je čak i 4k verzija) i gledaj pažljivo:
Danas je najpoznatiji računar u istoriji kinematografije napunio 23 godine.
A šta je posle bilo, baš i nije previše važno. Amnezija je tako korisna stvar.
Кад је давне шездесет и неке Забавник почео да излази у боји, у магазинском формату, имали су тробојну штампу. Без црне. Црна се симулирала преклапањем плавозелене, магенте и жуте, што је углавном успевало. Осим што је увек мало вукло на мрку или љубичасту, а што се мени страшно свидело.
Јер је било, наравно, скроз контра од дотадашње боје, такође тробојне али на обичном рото папиру, у црној, зеленој и рђасто-црвеној. Ово… није имало сиву, дакле скроз контра од некадашњег општег сивила. Сивило је било некако типично и за соцреализам и за стари капитализам, онај пре шездесетих. Крај шездесетих је донео шаренило свуда, цветало је сто цветова, па се и та сиротињска колор штампа ту нашла да, пуким стицајем околности, допринесе.
Седамдесете су биле скоро скроз шарене; осамдесете су прошле некако непримећено, деведесете су некако прозирне и ни тамо ни овамо, нешто као да сам их преспавао. Нулте, е јебига, то смо провели у еСАДу, и Макавејев више није био у праву (“Америка има дивну декаденцију, чак је и ђубре у боји”). Њих је тамо спопао некакав соцреализам, све сивкасто и засивљено, или крмкасто (требало је кремкасто, али моја породица упорно чува овај типфелер као део своје културне баштине). Сива кола, металик сива кола, графитно сива кола, сива колица по самоуслугама, нове тамносиве фасаде (чему чекати да педесет година чађи нанесе патину, може то одмах), ентеријери без беле боје – све опет сивкасто и крмкасто…
I am not frightened of dying. Any time will do…
Ne, pobogu, nema ovde nikog sa suicidalnim razmišljanjima (osim ponekad, kad Šef podvikne zahtevajući da se požuri sa nekim pisanjem, ali to je tek onako, figurativno). Ideja je u tome da od života možemo, smemo i umemo da zatražimo i malo više. To podrazumeva nameru da pohađamo i neka druga mesta, nimalo virtuelna, već sasvim konkretna. Poželeli smo da usput skinemo sa sebe teret obaveze, jer obaveza je teška čak i kad se odnosi na nešto što volimo da radimo.
Elem, pauza: počev od ovog časa, pa tamo negde do iza pravoslavnog Božića, Suština pasijansa ulazi u režim pauze, a Sedam samuraja Skoja će se pojavljivati ovde možda, bez osobitog plana, što bi rekli – tek ako imamo šta da kažemo.
Srećna vam Nova, sve najbolje, dobar dan, laku noć, kako ste, dobro došli, živeli, odmah se vraćam, sredina napred, ft1p, gledaj šta ćeš, ko poklopa popu bob, na vr’ brda vrba mrda, ćao, sajonara, doviđenja i hvala na pažnji.
Krene neko da te klepne, ti se izmakneš, on vikne “Moša!” i ti ispadneš glup zbog dobrih refleksa. Neko ti namerno da pogrešan signal, ti navališ, taj neko se povuče, ti ostaneš nasukan i glup zbog dobre volje, jer to je bila moša. Ako ste mrzeli taj idiotski kodeks u svom pubertetskom društvu, šta biste tek rekli za ovo?
Umesto jelke, nešto na višem nivou – i to višem u svakom smislu reči.
Ugodite sebi: raširite sliku preko celog ekrana.
Šta biste dali da možete da provirite kroz prozor kupole na Međunarodnoj svemirskoj stanici?
Svet je tako veliki, a ljudi su tako usamljeni… I kad nije uspela da nađe nikog na svetu, našla ga je nad svetom. Ali zamalo.
I koliko god da pokušavaš, na kraju te opet čeka samoća. A to je zato što su ljudi zaboravili na umetnost gledanja jedni drugima u oči. Zato ne verujte kad kažu da medij nije važan.
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav velikom pevaču.
Nikad ne zaboravi.
U svetu konzumerizma, najvažnije je da svaka luda nađe svoju robu. Ako vam nije jasno o čemu pričamo, otiđite u neki oveći tržni centar i uđite u neku prodavnicu robe široke potrošnje, pa razgledajte robu od tačke A do tačke B (daljinu procenite prema raspoloživom vremenu). Prebrojte, makar napamet i otprilike, koliko vam predmeta zaista treba, koliko biste tek voleli da imate, a koliko vam uopšte nije jasno čemu služe i ko to uopšte kupuje.
E, ta poslednje pomenuta roba ide u kategoriju “svaka roba nađe svoju ludu”. Što je, uzgred budi rečeno, notorni fakat. Lude su srećne, ne moraju mnogo da se trude, roba ih sama nađe.
Nastavite sa čitanjem… “Kako trenirati živce teoretičarima zavere”
