Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Nekim ljudima najveći izazov predstavlja potreba da imitiraju. To je trivijalna stvar, najčešće. Međutim, kad neko uloži kapacitet znanja i veštine da bi na crtežu dočarao realni predmet, pa da posmatrač na kraju ne može da razazna razliku, onda to zavređuje pažnju.
Treba da vidite da biste poverovali.
…A odmah zatim glumačka metoda. Što bi rekli, važno je da se identifikuješ sa likom kojeg glumiš. Mnog iveliki glumci su bili sledbenici metode. Ovaj glumac, sudeći po veličanstvenosti rezultata, ima vrlo eksplicitan pogled na tu problematiku.
Što ti je uživljavanje u ulogu. Reditelj je baš mogao malo i da ga olabavi, ali ajd’ sad, onda ne bi bilo ovako zanimljivo.
Ne znam koliko imate stomak za bizarne stvari. Pokušajte sa ovim.
Možda bude toga jošte.
Vreme je da se malo odlepimo od anglosaksonskih filmskih ostvarenja. Danas je na redu švedski film (ipak ne akcioni).
| Originalni naziv: | I rymden finns inga känslor |
| Godina izdanja: | 2010 |
| Reditelj: | Andreas Öhman |
| Glavne uloge: | Bill Skarsgård, Martin Wallström, Cecilia Forss |
| Trajanje: | 85 minuta |
У време док су се вицеви још препричавали уместо да се преводе са интернета, били смо јако брзи да их измислимо и раширимо. Дешавало се да се догађај још не заврши, а виц о њему већ стигне свуда. Например, “што је Авдо моро д’иде у Италију”, добре три недеље пре него што су нашли леш Алда Мора.
И увек се нашао неко да пита “ко ли измишља све те вицеве”.
За већину умотворина је пожељно да се зна чије су. Чувене изреке остају запамћене по ауторима, аутори по њима. За позоришне комаде се зна ко их је писао, за слике се плаћају скупи стручњаци да утврде да ли их је стварно насликао онај на ког су набедили, скоро све књиге имају писце. Једино јадни вицеви немају ауторе (са изузетком оног што смисле усправљени комичари, али овде је реч о бесплатним вицевима).
Ко се пита зашто је то тако, нека смисли виц и нека проба да га протури. Јемчим неуспех ако почне са “е, што сам смислио један”. То се никад не ради. Сопствени виц се протура са “е, што сам чуо један”, са можебитним ојачањем “на пијаци” или “у аутобусу” или “у кафани, за суседним столом”.
Народни уметник, изумитељ вица, мора да остане непознат. Он је нека врста незнаног јунака, митско створење, коме се верује само док остане у миту, док га не познајемо. Чим се испостави да је виц смислио неко кога знамо, одједном више није тако смешан. Још горе ако унапред знамо, пре него што га чујемо.
Зашто је то тако, немам појма. Немам теоријску основу да проникнем у суштину тога, а о теоријама које се упињу да објасне људско понашање баш и немам неко високо мишљење. Могу да га опишу, као ја сад.
За разлику од већине таквих теоретичара, који живе у обмани да постоји неутрални посматрач па као изводе неке опите на људима све се претварајући да заморци не примећују да су стављени у ненормалан положај па онда закључују о некаквом нормалном понашању – ја ово пишем у првом лицу. Јавно признајем да сам смислио и протурио бар десетак вицева, од којих је можда чак половина прошла мајсторски испит: неко их је после мени причао.
Она прва два, која сам покушао да протурим као своје, су прошла неславно. Испрва. Онда сам их, негде другде, неку годину касније, протурио као “е што сам чуо један”, и све је било како треба. И, као што треба, не знам који су то. Заборавио сам. Јер и ја верујем у митског незнаног јунака, и питам се ко ли измишља све те вицеве.
Juče je preminuo Herbert Lom, engleski glumac češkog porekla. Taman je napunio 95, što su čestite godine. Pošto vi sad ne znate ko je to, a usput ću i ja vama da priznam da ne bih znao da nisam imao pomoćne reference, hajde da kažemo ovako: bez obzira na to što je imao dugu i izuzetno bogatu glumačku karijeru, svi odreda ga znamo kao legendarnog inspektora Drajfusa iz filmskog serijala Pink Panther, čoveka koji je doživeo nervni slom zbog inspektora Kluzoa.
Ovo morate videti: u ovom kratkom filmu, grad Singapur je prikazan na nesvakidašnji način.
Naziv ovog filma pomenut je na Suštini pasijansa, u kontektstu izraza koji se uvrežio u narodu, tačno četiri puta u protekle dve nedelje. Stoga je red da obnovimo gradivo.
| Originalni naziv: | Groundhog day |
| Godina izdanja: | 1993 |
| Reditelj: | Harold Ramis |
| Glavne uloge: | Bill Murray, Andie MacDowell, Chris Elliott |
| Trajanje: | 101 minut |
Hajde da se prisetimo jednog klasika.
Koliko simbolike ima u ovom animiranom filmu, tek sad sam svestan. Nekad smo se zabavljali gledajući Pink Pantera – a gledali smo ga i u eri crno-belih televizora – i verovali da je svet naivan baš toliko koliko i mi, dok su nas održavali u stanju prosvećenog dremeža.
Imao bih šta da kažem na tu temu. Ali ne sada.
Редар? Одсутни? Нема, добро, само да упишем час… где смо оно стали? Је ли било нешто за домаћи? Наравно да није, стигло би ми имејлом… дакле, данас ћемо мало да се играмо именицама које могу да буду
придеви и обратно. Као што се “читаоци варе” (readers digest) не преводи никако, или “музички” (musical) у ствари значи оперету, тако и
flint gas lighter
наравно, има да буде “плински упаљач са кременом”, јер је једина друга врста таквог упаљача она без кремена, где варницу правимо н
а струју, сад да ли пиезоелектричним кристалом или батеријом, није много битно. Међутим, као што сваки лош преводилац зна, кад се у енглеском наређају две, три, четири или више именица, све осим последње бивају придеви. Проблем је у редоследу, шта је ту чему придев. Да имају неке заграде, па да знамо, да је “electric (pencil sharpener)” електрични оштрач за оловке, а “(electric pencil) sharpener” оштрач за електричне оловке. Ал’ немају, него уче из искуства, па тако морамо и ми. Па, да стекнемо нешто тог искуства…