Category: Pisanije

Epika i lirika domaćina ovog bloga, Bože me prosti.

Jan je fasciniran

Pošto će supruge ionako da zvocaju kako treba da se istuširamo, onda je bolje da se oko nečega u toku dana zaista i oznojimo

Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink kreće na jutarnji trening. Stavlja torbu na rame, otvara vrata. Naleće na Komšiju. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јане Веннегооре оф Хесселинке!“ Nije to prvi put, naprotiv: i Komšija vazda veseo, bez vidljivih posledica izgovaranja imena Jana Vennegoora of Hesselinka pre prve jutarnje ukusne kafe neukusnog naziva, u slično vreme ide na posao. Zajedno kreću ka izlazu. Prolaze pored Jina Van Digora de Hessenklika fon Staubhawetsa koji bezuspešno ubeđuje dete kako danas ne mora u obdanište, već može da ostane kući, i igra igrice. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јине Ван Дигоре де Хессенклике фон Стаубхаветсе!“ Mimoilaze se sa Jonom Vegge Knoorom from Hasselbladom koji je zaboravio ključeve srca svoje drage. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јоне Вегге Кнооре фром Хасселбладе!“ Konačno izlaze iz zgrade dok Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson pokušava da se izbori sa pica servisima i kao-zapeta-puška-uvek-spremnim vodoinstalaterima koji nadiru iz poštanskog sandučeta. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јене Вон Хасанккåте де фон д’Аддариориöнсхафтенсоне!“ Tu se Komšija i fascinirani Jan Vennegoor of Hesselik rastaju: Komšija otključava kola dok Jan Vennegoor of Hesselink odlazi da čeka prevoz. I da se pita: ko je ovaj čovek, kako on uz osmeh trpi stvari koje izbezumljuju sve druge, i to pre prve jutarnje ukusne kafe neukusnog naziva? Prokleta da si urbana otuđenosti što nemir u čekanje prevoza unosiš, razmišlja Jan Vennegoor of Hesselink. Ali proklinjanje ne pomaže: odgovora nema, baš kao ni autobusa.

Za to vreme Komšija već gasi auto, osmehuje se čoveku u sivom kišnom mantilu koji vezuje pertlu: „Добро јутро, Ђурађе Талашевићу, координатору програма за заштиту сведока у специјалним процесима против носилаца организованог криминала!“, ulazi u kancelariju, otpija gutljaj prve jutarnje ukusne kafe neukusnog naziva, kratko uzdahne, uzima telefon koji zvoni, koji nikada ne prestaje da zvoni, i ravnim glasom kaže: „Добар дан, добили сте Службу за реструктурирање и сарадњу са међународним финансијским институцијама Акционарског друштва Железнице Србије“.

Jen prebrojava

Za potrebe ove priče Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je preživeo smak sveta zakazan za tamo-neki decembar 2012. godine.

Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, pokušavao je da smiri situaciju.

ako je Venera u kući Marsa, da li će im deca biti beskućnici?– Dobro, ljudi, dobro! Smirite se. Dajte da se organizujemo!

Malo ko je slušao. Autoritet Đurđa Talaševića niko nije dovodio u pitanje. Do sada. Ni sada se niko nije eksplicitno pobunio, ali vreme koje mu je trebalo da bi ostala šestorica obratili pažnju na njegovu priču je iz dana u dan postajalo sve duže.

– Ljudi, svima nama je jasno da hladnoća stalno ulazi. – Znao je da ovo i promrzli vrapci znaju, ali nekako je morao da napravi uvod u priču. – Ove daske koje smo nekako pričvrstili za prozorske otvore nisu dovoljne da zadrže mraz.

– Pričvrsti ih ti bolje, ako znaš!

Nastavite sa čitanjem… “Jen prebrojava”

Dome, slatki dome!

Znam da mi niko nije uzimao meru kad ju je pravio, al’ stvarno mi ona najbolje “čučne”.

– Dušo, je l’ ti ove čarape idu na pranje ili… Gde si, bre? Ah, da. Je l’ ti ove čarape… Ti, bre, stvarno nisi normalan! Ti si stvarno… Ti si zreo za… za… Za ludnicu si, bre, zreo.

– Što?

– Pa ni raspremili se nismo, a već si zaseo.

– Pa, znaš da me stislo na putu. Sad mi se otvorilo.

Nastavite sa čitanjem… “Dome, slatki dome!”

Ništa sirene, a? (Vol. 2)

Uspeo sam nekako da izbegnem ceo ovaj džumbus, tako da mi predizborno ćutanje ne znači baš ništa. Ali, nekako se ulučilo da primetim nešto. Pune trideset dve godine su prošle, a mi ne odustajemo: i dalje tražimo barona Minhauzena u ponudi potencijalnih vođa.

Kako da se ne setim ponovo? Moram. Red je, godišnjica je od smrti najveće multinacionalne utopije u istoriji ovog podneblja.

JeBeTe. Još uvek.

Sindrom barona Minhauzena je bio funkcionalan 35 godina kulta žive ličnosti i još oko pet ili šest godina posle, a onda smo brže-bolje krenuli u potragu za novim vođom. Da nađemo nekog drugog zbog koga ćemo i mi da izvodimo svoju decu sa jutarnje nastave kao što su nas izvodili i da mu tapšimo, mašemo zastavicama i bacamo cveće pod noge samo zato što je snažno primirje među plemenima nazvao bratstvom.

Ala smo ga našli. Pardon: ala smo ih našli. Svako svog. I svaki od njih otpoče gradnju nove kule u vazduhu. I to od krova nadole, bezbožnički i bez obzira na sve. Materijal su vadili iz blata i mešali ga sa krvlju. Podupirali kostima mojih vršnjaka.

Panta rei. U krug.

Nastavite sa čitanjem… “Ništa sirene, a? (Vol. 2)”

Jen rizikuje

Za potrebe ove priče Jen je prijavio kandidaturu za predsedničke izbore.

Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, je kršio ruke.

– Pa, dobro, Jene, pobogu. Vi kao da niste svesni opasnosti izlaganju novih identiteta zaštićenim svedocima!

– Da…

– Odakle Vam samo ideja da se prijavite za te neke glupe izbore!?

Nastavite sa čitanjem… “Jen rizikuje”

Tragedija i komedija za jedan dan

Troslovni je jutros polagao vožnju. Mnogi su pali.

Neverovatno je kako se kompletan poznati svet i život promeni za manje od 24 sata. Sinoć je, na primer, bio nervozan k’o pašče, jutros iznerviran i razočaran, po podne prilično tužan, a zatim i malodušan. Sada samo umoran. I ravnodušan, ali to je posledica umora, jer nije jednopotezni konjimao snage za bilo kakvu jaču emociju.

Mogao bi konačno da se pokupi sa ovog starog, ali finog troseda i da pođe kući. Štrumpfetica je ili divna devojka ili teški mazohista, čim ga ovoliko trpi sa svim tim naglim promenama raspoloženja.

Evo, sad bi mogao da krene. Samo da joj… kaže… Dobro, nek završi… taj razgovor… sa sestrom. Dok je tonuo u san na tom starom, ali finom trosedu ugledao je svima prepoznatljiv lik i setio se izjave koju nikad neće zaboraviti “Life is a tragedy when seen in close-up, but a comedy in long-shot”. A onda je tako naglo skočio da je uplašio i sebe i sve okolo prisutne:

– Čarli Čaplin se ženio četiri puta!

Stotinu teza o digitalnoj fotografiji

Na G+ je osvanula zanimljiva lista od stotinu kratkih činjenica o digitalnoj fotografiji. Ono jeste da lista pati od malih nedostataka tu i tamo, ali ne mari, jer to je lična lista autora, a ne objava nekakve belosvetske istine. Uostalom, stota teza glasi “Sačini sopstvenu listu”.

Ako ne razvijete SOPSTVENA pravila koja ćete poštovati, ostaćete neprepoznatljivi.

Najpre mi je palo na pamet da prevedem ovu listu i tako sačinim poseban prilog, ali to ću učiniti tek kad udovoljim stotoj tezi. Štaviše, pala mi je jedna ideja na pamet…

Delim sa vama nekoliko meni najzanimljivijih teza sa te liste, uz prateće komentare.

Nastavite sa čitanjem… “Stotinu teza o digitalnoj fotografiji”

Jen je (polu)pijan

Za potrebe ove priče Jen je odlučio da se napije.

Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je bojažljivo otvorio vrata obližnje kafane. Ovde bi neko mogao da zameri na pridevu “obližnje”, jer ova kafana se nije nalazila blizu mesta stanovanja Jena Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensona. No, s druge strane  svakako je bila blizu nekome ili nečemu drugome, pa se odista mogla opisati kao obližnja.

Tek, Jen je ušao u ovu kafanu i prišao šanku. To što je odlučio da se napije bio je samo prvi korak. Sad je trebalo odlučiti se za piće.

Nastavite sa čitanjem… “Jen je (polu)pijan”

Naučna demistifikacija

Preko zvezda do tangi!

Munja je bezvoljno šetao tamo-amo. Čekaonica, ako se tako može nazvati hodnik doma zdravlja razapet između stepeništa i WC-a, je bila skoro pa prazna. Tu je bio još samo Laza, koji je sedeo na nekoj klupici i čitao naslove s novina koje je držao neki matorac. A ovaj k’o da je od početka znao da ga čeka čekanje, pa je poneo neke deblje novine.

Munja je prema debelim novinama imao isto, negativno mišljenje kao i prema tanjim. Doduše, deblje novine je ipak smatrao boljim, jer su uglavnom imala velika slova i bila lakša za čitanje matoranima, kao što je ovaj u čekaonici. Valjda su baš zbog tih većih slova i bile deblje.

– Koliko dugo čekate? – upitao je.

Matorac nije skretao pogled s novina. Za realni cinizam nije ni bilo potrebno:

– Previše.

Nastavite sa čitanjem… “Naučna demistifikacija”

Jon hoće da izađe

Napravi korak ka ulici, pa zastade. Šta mi bi da ga ne ponesem odmah? Da, mislio sam da pauziram desetak dana od fotografije, ali taj hobi je droga. Biće mi žao ako ga ne ponesem. Phui…

Jon Vegge Knoor from Hasselblad je obuo svoje najudobnije patike, neke koje su izgledale kao da imaju ugrađene spojlere i maglovke, pa je krenuo u rekreativnu šetnju.

Kako se mašio za kvaku, gotovo instiktivno je znao da je zaboravio da ponese mobilni telefon. Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, tražio je od njega da se ne odvaja od mobilnog telefona i da strogo pazi da baterija uvek bude barem do pola puna. Zgrabio je mrsku spravu sa punjača i uputio se napolje.

Ovo je već po Marfiju! - reče sam sebi.

– Ovo je već po Marfiju! – reče sam sebi, naglas u bradu kada je u trenutku kada je zaključao drugu bravu i shvatio da mu je novčanik ostao na ormariću za cipele u predsoblju. Otključa dve brave, uđe, uze novčanik, krenu napolje, ali pre ponovnog zaključavanja zastade razmišljajući. Ne, nisam ništa više zaboravio, pomisli u sebi.

Nastavite sa čitanjem… “Jon hoće da izađe”