Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U naredna 24 priloga ove rubrike ekskluzivno za čitaoce Suštine Pasijansa predstaviljamo pobedničke fotografije sa foto konkursa “Frame24”, održanog prošlog meseca u Novom Sadu.
Najviše poena na temu “Dijagonala” dobio je Bojan Džodan, ujedno i pobednik ovog konkursa. No, prvo nešto o samom konkursu.
Neki se zamlaćuju pamćenjem cifara broja Pi°, pri čemu je nejasno čemu bi to služilo. Za to vreme, neki drugi su konstruisali generatore nota koji su pametni možda čak kao Glugenije Svemogući (mada, zaista ne vidimo čestit razlog takvom preterivanju) i kad se nekom takvom generatoru podmetnu decimale broja Pi kao seme za rndanje muzike, tada nastane… Nešto neobično i prelepo.
Jedina kvaka je u tome što Pi trebada se preinači u broj sa osnovom 12; naime, dvanaest je tonova u hromatskoj skali zapadne muzike.
Listen without prejudice, što bi ono rekli mudraci iz laponskih šuma.
Elementary… or is it?
U jednoj od legendarnih scena slavnog crtanog filma Pepa Prase, na pitanje “Šta je to misterija?”, Tata Prase iskusno odgovara: “Misterija je nešto što detektivi dobro rešavaju”. Ta mi se scena uporno motala po glavi od kada je ovdašnji muzički urednik prijavio objavljivanje novog (dvanaestog, mašala!) studijskog albuma benda Spock’s Beard, Oblivion Particle. Da pustimo tzv. video koji prati izlazak albuma pa da vidimo u čemu se radi u toj zavrzlami.
Nastavite sa čitanjem… “Vremenska mašina gospodina Janjanina”
O-ruk!… Ne valja… Hajde da probamo ponovo: o-ruk! Dobro je! Ne diraj!… A sad bež’ kud koji!
Letnje zajebancije su prošle. Odmorili smo se, može biti. Videli smo svašta, kako da ne. Razmišljali smo, to obaška. Postali smo pametni k’o sove i vredni k’o veverice, ako nam verujete. I orni smo za nove rane pobede, ubilo se. Pa, sad kako nam bude, božepomozi.
Razne novotarije na Suštini pasijansa. Nova šema, fleksibilna, po principu “kad ima, ide; kad nema, možda ide, možda ne ide”. Bilo je predloga da utovar nedeljom bude preinačen u žurku utorkom ili sedeljku četvrtkom, ali bilo je primedbi na te pokušaje, pa smo ih odbacili. Možda ćemo jednom zbilja pokušati sa pilot-projektom kafenisanja… kafanisanja petkom ili velikog spremanja ponedeljkom, ali što ono kažu stari fotografi, ne zadržavajte dah.
Stalo nam je da se družimo, vi to dobro znate, ali nam je još više stalo do toga da to više nikada ne bude na gorepomenuti o-ruk niti na ikakvo moranje. Da bi to sve išlo kako dolikuje, valjaće nam i reč od vas. No, vi ste se ućutali, a nadali smo se da ćete da nam kažete šta jeste, šta nije, kako biste hteli da jeste, a kako sanjate da ne bude nikako. Nije kasno ni sad da pokušate: izjasnite se; polje za komentarisanje je ispod priloga.
I nemojte da moramo da vadimo onaj gumeni čekić iz fioke.
Zaista, šta bi se desilo? Imamo odgovor!
Celog života se nadam da će neki Tarantino ili Rodrigez napraviti seriju filmova-raskrsnica u kojima dobri momci ginu na licu mesta umesto magičnog izvlačenja iz nemoguće situacije. Recimo Zaista umri muški, u kome Džon Meklejn umire u prvom obračunu, pa u drugom obračunu… i tako dalje, svako njegovo umiranje prati odgovarajući sled događaja koji ne mora obavezno da prati pobeda pravde, šta god ta reč ovih dana na planeti Zemlji označavala.
I onda se, naravno, ispostavi da je neko o tome već mislio:
Molim lepo. Nema sranja, duboke filozofije, razmatranja kršenja fizičkih zakona, brige o ishrani glavnih junaka, istrage montažnih grešaka. Jedino što zameram tvorcu ovog divnog komada je nedostatak rečenice Based on a true story. 🚀
Now, only sorrow
No tomorrow
There’s no today for us
Nothing is there
For us to share
But yesterday
Kakav je to svet u kojem težnja za zadovoljenjem najosnovnije moguće ljudske potrebe, a to je goli život, izaziva manifestacije pasivnog negiranja, objašnjava se pogrešnim nazivima i nizom loše zamenjenih teza, a eskalira u najodvratniju implementaciju žice sa sečivima koju je dvadeset prvi vek video?
Okretanjem glave ćemo postići samo jedno: sahranićemo poslednje ostatke dostojanstva koje nam je prošlost ostavila u nasleđe. Evropa upravo velikim koracima odlazi tamo gde će najzad i poslednja budala shvatiti da od nje nije ostalo ništa osim ljušture.
Desilo se juče, spontano.
Audaces fortuna iuvat, kaže latinska krilatica: hrabre sreća prati.
Evo jednog odličnog primera.
Setićete se, nadam se, priče o Snežani Radojičić, cikloputnice na putu oko sveta koji traje već četiri godine. O njoj smo pisali već dvaput na Suštini pasijansa (ovde i ovde), a nisam baš siguran zašto to nije češće. Jer Snežanini putopisi imaju snagu avanturističkog filma, pri čemu to nije nikakav film, već realan život nekog ko je odlučio da mu planeta Zemlja bude jedino precizno odredište.
Te avanture možete pratiti na Snežaninom blogu, gde piše povremeno, kao i na fejZbuku, gde iz dana u dan saznajemo detalje avanture koja traje.
U času kada pišem ove redove, Snežana boravi u Džakarti, u Indoneziji. Ona tom ostrvskom zemljom putuje već sedam meseci (sa malim izletom u Istočni Timor – em dodatna avantura, em dobar manevar zbog birokratije viznog režima), a ovih dana je upravo dobila vizu za Maleziju, u čijem kontinentalnom delu je već bila. Ovog puta, uskoro kreće na ostrvo Borneo, gde će zakačiti i Bruneje!
No, moram da vam kratko prepričam kako hrabre sreća prati, a ravnoteža se uspostavlja preko svake nade, na primeru onog što je Snežana doživela tokom nekoliko poslednjih dana.
Ko je Daryl Hall, pominjali smo u više navrata. Recimo, kada beše reč o važnom duetu čiji je on bio član i koji je visio po top listama dok nisu dosadili i bogu i đavolu, a sve zbog dekadendnog manira da pišu fantastično dobru muziku koja se lako prodaje. Stvar koju Hall radi poslednjih godina je jedna fenomenalna emisija televizijskog formata i trajanja, gde on u svoju kuću u planini poziva razne muzičare koji imaju kapaciteta da stanu rame uz rame sa njim, pa malo ćaskaju, pa kuvaju, pa se zajebavaju za trpezom, pa malo sviraju pred kamerama, uživo, i to tako da prosečan ljubitelj muzike obično veli “pa šta je ovo, suncetiebemžareno!”. Setićete se, možda, one “duple porcije” ludijanja Joea Walsha baš kod Daryla Halla, gde je odsvirana konačna verzija “Life’s Been Good“, o “Rocky Mountain Way” da i ne govorim.
No, boravili su i drugi velemajstori kod Daryla Halla. Recimo, ovaj.
A, pa nismo odavno proveravali šta nam rade prijatelji B.A.S.E. ekstremisti. Deder da zavirimo. Vidimo da nose nekakve klupice k’o neki penzioneri, kuda su to pošli?…
Aha, pošli su da okopaju krompir. Pa, dobro. Mora domaćin čovek da misli i na duge hladne zimske dane, valja spremiti hranu u trap… A pre toga, briga o bašti je na prvom mestu. I zato do bašte moraš stići kako znaš i umeš. Izgleda da u Nagorno Karabahu za stizanje u baštu koriste pomalo drastične metode…
Svet je jedno čudno mesto.
I tako, dok se neko pita koja je čija nadležnost i ko bi trebalo da uradi ovo ili ono, vreme prolazi, ptičice cvrkuću, a oko nas vlada sveopšte rasulo u kojem se vrednost nečemu utvrđuje na osnovu odabrane pripadnosti.
A onda se neko setio starog prijatelja iz vremena kad je vazduh bio čist, seks prljav, a televizija prozor u svet, pa ga docrtao.
Imam utisak da bolju ilustraciju naše stvarnosti nije moguće postići.
Imalo bi se tu još štošta reći, ali nema ko da sluša. Ima dobrih ljudi koji odmereni pritisak na svoje mišljenje doživljavaju kao napad na svoj ego. Grehota.