…Tačnije, na Tenerifama. Učinite sebi uslugu i pokrenite ovo u režimu punog ekrana.
Brat moje kume živi na Tenerifama sa svojom porodicom. Trenutno je u Kikindi, moraću da mu pokažem ovaj klip i da ga pitam za te magle.
Tag: foto arhiva
Историја пасијанса (2)
За младе програмере који нису успели да по опису сами напишу своју верзију пасијанса, у овом наставку објављујем осамнаесту верзију програма. Пошто тада нисам имао штампач, а ни касеташ, програме сам снимао на тракаша, што је све појела помрчина, а овај сам… сликао са екрана. Штета, не виде се боје.
Од ’86 до ’89 сам радио у СТОУРу (сложена и тешка организација угроженог рада), прво на Партнеру, што је већ била озбиљна машина, са процесором з осамдесет, оперативни систем ЦП/М, а онда су ме пребацили на ПДП, па на Вакса. Игара на Партнеру није било, али сам нашао да има неки ЦБ80 бејзик, од Диџитал Рисрча, и претабао пасијанс на њега, па после и на ПДП бејзик (који је радио и на Ваксу, без већих измена). Наравно, графике није било. Није било чак ни специјалних знакова за боје карата, па сам морао да обрнем талон, да се карте ређају усправно, а буду приказане као текст. Црне сам ставио да буду инверзне – зелена подлога са црним словима. Поруке за четврто ређање су остале, а направио сам и топ листу. Убацио сам и “колико има сати”, на слово Т, јер се на Ваксу куцало контрол+Т а он би исписао тачно време са подугачком поруком и уништио два реда на терминалу. Слика је, у ствари, могла да се збрља ако улети било каква системска порука. Због таквих ствари сам имао и додатну рутину која би исцртала цео екран испочетка, кад затреба, на слово дублве (од милоште звано да бљу).
Nastavite sa čitanjem… “Историја пасијанса (2)”
Google u slavu Robera Duanoa
Danas je sto godina od rođenja fotografa čije ime većina nas nije znala, a zaslužio je to svojim radom. Google je okačio prikladni doodle, a mi bismo mogli usput nešto i da naučimo.
Robert Doisneau (1912-1994) je ime čuju originalnu transkripciju ne mogu da razumem, ali to nije odobito bitno. Svoj kreativni zenit kao fotograf je dostigao u vreme posle Drugog svetskog rata, u doba kada je svet bio gladan humanističkog pogleda na svet. I tu se Duano dobro uklopio svojim fotografijama pariskih ulica koje su ostale njegov najdraži prostor u kome je fotografisao ljude.
Mišn akomplišd: 27. mart 2012.
Sad bi bio red da napišem nekoliko reči, ali to se neće desiti. Umesto toga, samo dve reči koje prate sliku.
Mišn akomplišd.
Avantura počinje uskoro.
Jedna na dan, pogled unazad (1)
Ove redove pišem u kasni noćni sat između nedelje i ponedeljka, 26. marta 2012. godine. I odmah da kažem, osećam se pomalo neobično jer ne radim ono na šta sam navikao.
Fotoaparat je na stolu, na pedalj od tastature. Na kartici se nalazi šest snimaka detalja ulice koje sam prethodnog popodneva načinio u toku zlatnog sata sa terase svog doma. Ne žurim se da pogledam kako fotke izgledaju, jer već nam kakav je rezultat: dve fotke su vrlo dobre i biće od njih nešto. A ne žurim se ni zato što noćas nema priloga sa naslovom na kakav ste navikli – “Fotografija dana, 25. mart 2012”; gotovo svake noći upravo to sam radio u to doba noći.
Priloga neće biti zato što je fotografijom objavljenom 24. marta završen krug od 366 fotografija koje sam svojom rukom i svojom fotoaparatom uhvatio tokom 366 dana od 25. marta 2011. do 24. marta 2012, bez ijednog dana pauze, slučajne ili namerne. To je bio projekat “jedna na dan” koji je objavljen na Suštini pasijansa i koji ste možda pratili.
Ne, nisam se umorio, naprotiv. Ovo je samo mali time out tokom kojeg ću da preispitam šta sam uradio, šta nisam, šta treba da uradim i šta sam još mogao. A posebno: šta sam naučio, šta je značilo, kuda dalje odavde. Dakle, objavljujem pauzu tokom koje ću malčice da korigujem neka pitanja i potražim odgovore koji nedostaju. To je pit stop u kome neću samo da promenim gume, nego i ceo motor, da izvinete na izrazu. A onda: on the road again.
Večeras se okrećem i gledam u 366 fotografija koje su dokument tog projekta i odgovaram na prvo pitanje:
Ne propušta priliku
Citat dana dolazi od onog ko je toliko slušao Toma Waitsa da mu ni četrdeset bootlega ne bi teško palo neće teško pasti; od onog koji je doživeo da životni san pretvori u javu, sve u žutom okviru; od vrednog đaka koji svoje štreberske ocene objavljuje sa velikim stilom i osmehom koji osvetljava prostore; od pritajenog umetnika čiji talenat za multimedijalnost će kad-tad izaći na površinu; od momka u duši, inače prvog autora Suštine pasijansa koji je saznao u čemu je razlika između gole belkinje i gole crnkinje.
Grba ima taj napadački instikt°,
ne propušta nijedan volej, pa makar to bio autogol!
Igor Rill
Trebalo je primetiti i uhvatiti trenutak i uživati u njemu. Sve to je bilo moguće zahvaljujući perfektnom danu kakav je opevao Lou Reed i perfektnom društvu kakvo ne postoji u drugom kontekstu.
HDR fotografija: studija slučaja
Sva je istina da bi ovaj prilog trebalo da napiše Vladan, a ne ja. Ali nema veze. On će se toj temi vratiti iz ugla ličnog iskustva, makar zato da povrati slike koje sam ukrao sa njegovog Panoramio profila bez pitanja, a kamoli dozvole… Kako god bilo, ja sam sad u ulozi onog što sve objašnjava, a ništa ne radi…
HDR je skraćenica za high dynamic range (ne prevodi se doslovno, nego kao “široki dinamički opseg”). U kontekstu digitalne fotografije, gde se pojam koristi, danas se odnosi na tehniku kombinacije više ekspozicija istog objekta sa različitim parametrima fotografisanja. Najčešće je promena kompenzacije blende: tako ne dolazi do promena u oštrini objekata, dubinskoj oštrini ili količini šuma. Kada se fotografije slože u namenskom programu ili uz pomoć posebnih modula u standardnom softveru (Photoshop), tada se eliminišu presvetljene ili nedovoljno osvetljene zone na slici i postiže se ujednačen ton na sceni.
Tehnika HDR je nastala sa dva početna motiva: najpre, digitalna tehnologija je tek u poslednje vreme, u možda zadnje dve-tri godine dostigla dinamička svojstva analognog filma, i to samo u profesionalnoj klasi fotoaparata; trebalo je naći način da se smanji proces postprodukcije kojim su se nedostaci u dinamici kompenzovali – ipak, svaka obrada proizvodi gubitke i tu se ništa ne može. A drugi razlog je pomalo romantične prirode: i film i senzor u datom trenutku imaju jednu osetljivost, što je nepovoljno po dinamički bogate scene.
Motiv: fotografija sa refleksijom
Jedna zanimljiva tema je obrađena pre desetak dana na sajtu Digital Photography School: to je kolekcija od 27 fantastičnih fotografija na kojima refleksija predstavlja ključni motiv.
Stvarno nema smisla da prenosim fotke odande. Ova jedna je samo podsetnik meni samom da ključ odraza predstavlja oblik koji je u strogoj relaciji sa glavnim objektom u kadru.
Dobra ideja. No, imao sam već takvih radova u kolekciji “jedna na dan”; omiljeni komad je onaj snimljen u najboljem sekundu zlatnog sata: odraz motela u ribnjaku pored fazanerije na Ubu, avgusta 2011.
(Via)
Zamućene fotografije
Kontrolisana distorzija predstavlja jednu od naprednih tehnika na polju fotografije. Da vam pokažem rezultate jedne od tih tehnika…
Može li fotografija da naglasi pokret? Može, još kako: dobro fiksirajte fotoaparat (recimo, na stalku), usporite ekspoziciju više nego što to nalaže “školsko” određivanje parametara i skoncentrišite se na neki ključni pokret objekta koji vam je u kadru. Dobićete delimično zamućenu scenu koju posmatrač neće tumačiti kao grešku, nego kao uhvaćen pokret. Ili drugo: ako želite da naglasite brzinu, pratite pokretni objekat objektivom fotoaparata, takođe usporavajući ekspoziciju preko neke “logične” mere; uz malo veštine i vežbe, doći ćete dotle da objekat (najčešće neko vozilo) bude u fokusu i oštro, dok je okolina zamućena na način koji ocrtava smer i brzinu kretanja. Postoje i neke tehnike “naknadnog zamućivanja”, nalik onome što sam pokušao u jučerašnjoj fotki dana, ali to je nešto drugo: koncentrišemo se na tehniku fotografisanja, a ne postprodukcije.
Opšta tehnika se naziva zamućivanje pokreta (motion blur); posebno, ako pratite vozilo u pokretu u panoramskom pokretu ili krećući se paralelno sa njim, to se naziva paniranje (panning; sad će Komšija da skoči i kaže kako ima dobar tiganj za tu svrhu).
Transformacija
Ako nemate desetak minuta, ne započinjite sad. Ali svakako pokušajte da pogledate ovaj film o tome kako je fotografija promenila čoveka. Ah, da: i oprostite mu na egzibicionizmu prvih minut i po. Sačekajte da počne pravi deo, negde na 1:33.
Da, fotografija može da bude i pokretna. Nije valjda da niste to znali? To je sigurno zato što niste gledali filmove Andreja Tarkovskog. Inače biste znali i te kako.