Tag: ljudi

Trenutak katarze

Zamisli ovako: baviš se teorijskom fizikom, ceo svoj intelektualni kapacitet uložiš u jednu teoriju zbog koje te najpre gledaju kao ludaka jer tek nekolicina može da razume uopšte o čemu pričaš, a onda, kako vreme prolazi, poneko i shvati teoriju, ali je uglavnom odbaci jer za nju nema dokaza. Sustižu te sede kose i gorčina se lagano sakuplja u tebi, jer si naučnik i sve podvrgavaš sumnji, pa i sopstveno delo. A onda, posle više od 30 godina usamljenosti u svetu koji te samo deklarativno prihvata, dođe ti neki klinac na vrata, pozvoni i saopšti ti vest da si bio u pravu sve vreme, što je ovog puta i dokazano. I ulepša ti dan.

I ulepša ti život.

Taj trenutak je snimljen.

Nastavite sa čitanjem… “Trenutak katarze”

Vicevi za decu

Dođe čovek kod doktora i kaže:

– Doktore, je l’ imate nešto protiv kašlja?

A doktor odgovori:

– Ne, ništa. Slobodno Vi kašljite!

Naiđe ćevap na sarmu i kaže joj “U, ala si ti smotana!”

nije što sam faca, nego što sam Mikiju Mausu ukrao rukavice!Vicevi koje je Aleksa pre godinu dana počeo da dovlači iz vrtića obavezno su počinjali sa “išao jedan čovek”, a završavali se ili s kontejnerom ili s ličnom kartom ulice ili nekom sličnom kombinacijom. Sada su aktuelni vicevi sa raznim voćem koje prelazi prometnu ulicu, za koje se pravi da ih razume.

Ono što je svakako dražesnije od veštačkog smeha koji će naići u trenutku kad on proceni da je kraj vica jeste lice koje očekuje kraj vica, lice koje krasi poluosmeh pun očekivanja. kao onomad kad sam mu pričao naredni vic. Vic za koji sam kasno shvatio da ga neće razumeti; ipak je elipsa još daleko od njegovog poimanja jezika.

Nastavite sa čitanjem… “Vicevi za decu”

Grafikon fabule

Pripadam generaciji koju su svim silama pokušavali da ukalupe u jednoobrazno razmišljanje. Jedan od kapitalnih planova na tom putu je bio sistematski sprovođen u osnovnim školama, gde je tokom osam godina, bez izuzetka, đacima kljucano u glavu da se priča razvija tako što ima uvod, razradu i zaključak. I to je to: ni manje, n iviše, ima da bude tako. Kratki pasus na početku, jedan ili dva pasusa razrade (i ne preteruj!) u sredini, a potom jedna ili eventualno dve rečenice na kraju, kao mašnica na misaoni proces koji je doveo do rezultata, a koji najčešće miriši neprijatno.

Može to i drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Grafikon fabule”

Plesač kroz krošnje

Ponekad moraš prvo da razumeš koliko si mali da bi moga oda stigneš visoko. Ovaj baja tu pouku ima svakog dana kad ode na posao.

Od drveća može da se nauči mnogo. Ali nauk treba najpre prepoznati. Zatim dosegnuti. Pa tek onda oslušnuti. A onda čuti. I na kraju razumeti.

Boktemazo, pa to je mnogo teže od čitanja između redova.

Jeste

Jeste! Nije! Jeste! Nije!Prvo mu jedan reče: “Jeste!”

Dođe drugi pa mu reče: “Nije!”

Zatim dođoše druga dvojica pa mu rekoše: “Jeste!”, ali onaj isti opet reče: “Nije!”. Onda dođe desetina njih, pa stotina, i svi kao jedan rekoše: “Jeste!”. A onaj ostade jedan jedini, pa opet reče: “E, nije!”.

– Jeste!
– Nije!
– Jeste!
– Nije!

I, ubiše onog negatora.

Tako ostadoše sami: učenik u moru učitelja. I onda ga, bez izuzetka, učiše: “Jeste!”. I tako onaj odraste pod istim vaspitanjem, pa shvativši sve, jednog dana poče i sam da uči: “Jeste!”

Nastavite sa čitanjem… “Jeste”