Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Na današnji dan pre 78 godina, rođen je kreator prvog pravog sintisajzera na tržištu muzičkih instrumenata koji nije bio igračka. Google je u to ime lansirao prikladan doodle na kojem može da se svira, sve sa podešavanjem parametara…
Dr Robert Moog (1934-2005) bio je pionir elektronske muzike. Svetu je prineo prvi upotrebljiv sintisajzer sa klavijaturom: bilo je to 1964. godine na najvećem američkom sajmu elektronike.
Tako glasi odgovor na pitanje postavljeno na Suštini pasijansa pre oko trinaest meseci.
Ovaj blog je postojao svega nekoliko dana kad sam prvi put postavio jedno predavanje sa konferencije TED. U prilogu “Može li umetnost da promeni svet?” ekscentrični i beskrajno šarmantni konceptualni umetnik koji se svetu predstavlja inicijalima JR predstavio je jedan neverovatni i prekrasni humanistički projekat u kome je pomagao da se tihi čuju.
Molim vas da najpre pogledate to predavanje (čak i ako stega pogledali ranije) i da primite teze koje su tada izrečene. Na kraju, obratite pažnju da je JR, na kraju predavanja, sa bine konferencije TED objavio početak projekta Inside Out. Tu počinje druga epizoda ove priče.
Najpre mi se učinilo kao puko kreveljenje, a onda sam skontao da tu ima nešto. Pa sam pogledao ponovo, pa sam rešio da podelim sa vama. Pazi sad:
Ne znam ko su svi glasovi, ali na osnovu onih koje sam prepoznao, ne sumnjam da je vrlo uspešno.
Danas je na neko bolje mesto otišla Donna Summer. Bilo joj je samo 63.
Nikad nisam voleo taj derivat R&B muzike koji je ona negovala, uvodeći jedan čestit žanr u diskomaniju. Ali, nikad nisam osporavao da je to radila fenomenalno.
U subotu se ponovo održava Noć muzeja. Nemojte propustiti bar tog jednog dana.
Projekat “Noć muzeja” je jedan od najboljih motivacionih projekata u kulturi koje sam ikada video ili za njih čuo. Prosto, ideja je da se od neke izložbe napravi cirkus u večernjim satima i da se poseta muzeju izvede kao nekakav osobiti, vanserijski večernji izlazak. Ideja je prosta i besprekorna, kao i sve druge genijalne stvari. Koliko ono beše, ima jedno pet-šest godina da je krenulo van Beograda svuda po Srbiji, pa je stiglo i u Kikindu. A u Kikindi sve neki hedonisti i planetarno svesni likovi, ne daju se prevariti, nego naprave neko kapitalno ludilo svaki put…
Za potrebe ove priče Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je preživeo smak sveta zakazan za tamo-neki decembar 2012. godine.
Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, pokušavao je da smiri situaciju.
– Dobro, ljudi, dobro! Smirite se. Dajte da se organizujemo!
Malo ko je slušao. Autoritet Đurđa Talaševića niko nije dovodio u pitanje. Do sada. Ni sada se niko nije eksplicitno pobunio, ali vreme koje mu je trebalo da bi ostala šestorica obratili pažnju na njegovu priču je iz dana u dan postajalo sve duže.
– Ljudi, svima nama je jasno da hladnoća stalno ulazi. – Znao je da ovo i promrzli vrapci znaju, ali nekako je morao da napravi uvod u priču. – Ove daske koje smo nekako pričvrstili za prozorske otvore nisu dovoljne da zadrže mraz.
– Pričvrsti ih ti bolje, ako znaš!
Odgovor na to pitanje ćemo znati kad nastupe sledeći parlamentarni izbori. U međuvremenu, kako kaže potpis video inserta, čovek uživa u dražima olimpijske bob-staze La Plagne u Albervilu…
Baš se nauživao. Voli čovek brzinu, pa to ti je.
Najpre je krenula najava. Ljudi su se zapitali kako će moći da završe igru…
A onda je neko konačno primetio da je najava objavljena samo jedan dan nakon 31. marta…
Kada sam imao sedam godina, sanjario sam da sam kapetan Kirk. Hteo sam da imam fejzer, ali nisam znao kako da dođem do nekog. I sad možete misliti mog iznenađenja, četrdeset i kusur godina kasnije, kad sam video ovo:
Sad budite slobodni da me zamislite kao ono dete na odeljenju igračaka koje se oklembesi o maminu ruku i neće da ide dalje, nego njavrče dok mu ne kupe šta on ‘oće.
Tokom pisanja ovog teksta nijedan član RIK nije povređen… fizički. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ljudima upravo željena, pre svih Marku Blagojeviću
U Belimarkovićevoj 9 11000 Beograd (broj telefona 011/2851 825) Zoran Lučić (zoran.lucic@cesid.rs), Marko Blagojević (marko.blagojevic@cesid.rs), Đorđe Vuković (djordje.vukovic@cesid.rs), Bojan Klačar (bojan.klacar@cesid.rs) i Ivo Čolović (ivo.colovic@cesid.rs) čekaju rezultate izbora. Počinje nervoza, već je 21:30. Marku zvoni telefon: „Da, draga. Jeste, dete treba da spava. Pa nisam ja kriv što vozaju kutije sa Kosova ravnog po Srbiji zemlji da prevrnu i da druga postanu brojanja. Ne, draga, nisam rad kavzi, nemoj tako, nit’ je rada odlazeća vlada, znaš da sam uvek bio pozitivan, no su radi OEBS posmatrači od dosade što ne znaju šta bi pa se nama na vrat okačili. Znam, znam, dete hoće da mu ja čitam strip o Mikiju Mausu. Hajde, pusti je još 15 minuta da gleda Nodija, onu epizodu kad Lukavi i Gobo pecaju korpe sa slatkišima. Ta je dobra. Hajde, ljubim vas, ćao!“ Slična situacija i kod ostalih. Nekako se rešavaju bede. „Ljudi, ja sam mrtav umoran. Nikad nisam bio van kuće posle 22h“, žali se Zoran, preuzimajući na sebe da kaže šta ostali misle. Svi klimaju glavom, dremovno, više nizbrdo nego uzbrdo. Baš tada, iz računara se čuju alarmi. Svi skaču, prilaze serveru. Mašina krcka pristigle podatke iz jedine CeSID-ove tajne, reprezentativnog uzorka, statističkom metodom Partial Parallel Vote Tabulation. „OK, gotovo. Odoh ja na konferenciju, vi palite kući“, kaže Marko petnaest sekundi kasnije.