Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Žurka… Hm, neki će se možda i setiti. To je ono kad se družiš sa grupom ljudi u nečijem stanu ili u kafiću, BEZ računara, BEZ mobilnih telefona. E sad, postoje varijeteti. Ponekad, pre trideset godina, kada zima udari, sedeli smo po kafanama tokom dugih večeri i zabavljali jedni druge. Beše tamo i ovakvih smicalica.
Zbog trika sa dve šibice i novčićem koji ćete ovde videti, kupovao sam šibice iako sam imao upaljač…
Juče je predstavljena knjiga Žarka Lauševića, autobiografska ispovest o životu koji to nije. To je potresna epizoda sveta oko nas koja pokazuje koliko smo nezreli.
A sve ostalo neka kaže on.
Koja bi to kazna bila veća od one koju je taj tužni čovek sam sebi odredio?
Na današnji dan pre 176 godina, rođen je veliki američki pisac koji se potpisivao imenom Mark Twain. Google je u to ime lansirao jednostavan, ali lep doodle.
Samuel Langhorne Clemens (alias Mark Twain) rođen je 30. novembra 1835. godine u američkoj saveznoj državi Misuri. Odrastao je u ruralnoj sredini pokraj reke Misisipi, što je ostavilo trajni trag u njemu i što je ovekovečio u svojim delima.
A dela? svi znamo za “Avanture Toma Sojera” i nastavak zasnovan na epizodnom liku iz prvog romana, “Avanture Haklberija Fina“. Ovi avanturistički romani za decu su remek-dela svetske literature: da je napisao samo te dve knjige, Mark Tven bi opet zaslužio sve počasti.
Ipak, moj favorit među jedine tri Tvenove knjige koje sam pročitao je “Jenki iz Konektikata na dvoru kralja Artura” (ono “iz Konektikata” obično zaboravljamo zbog uobičajenog prevoda naslova igranog filma). Ovo blesavo delo iz današnje perspektive deluje malčice naivno – ali takav osećaj bude mnoga dela koja su preteča realne naučne fantastike. Kad kažem “realna naučna fantastika“, onda se trudim da ukažem na razliku u odnosu na “običnu” fantastiku. Naučno utemeljenje svih uobičajenih teza (osim nejasno izvedenog putovanja kroz vreme) predstavlja prioritetnu karakteristiku žanra. Taj pristup je poštovan u ovoj knjizi, čega nije bilo mnogo u literaturi tog vremena (Vels i Vern uglavnom pokrivaju naše znanje o žanru tog doba). A fabula, koja je u suštini jedna vrsna satirična kritika tadašnjeg modernog društva, jedna je od najveštijih priča ikada sazdanih nad klasičnim legendama.
Mark Tven je stekao veliku svetsku slavu za života. No, nije se baš proslavio kao preduzimač iako je pokušavao, pa je na lošim investicijama izgubio značajan deo novca koji je zaradio.
Ostade zabeleženo da su Mark Tven i Nikola Tesla bili bliski i dugogodišnji prijatelji.
Poznato je i to da je u vreme njegovog rođenja pored Zemlje prolazila Halejeva kometa. Sam je predvideo da će i otići za njom, kad ponovo dođe. Tako je i bilo: umro je 21. aprila 1910, samo jedan dan nakon što je Halejeva kometa bila najbliže Zemlji u tadašnjem prolazu.
Mozak jeste najvažniji seksualni organ.
Pogotovo kao primač.
Godinama je važilo pravilo da se između svaka dva pojedinca na planeti može uspostaviti veza preko svega pet posrednika. Facebook sada tvrdi da je skratio tu putanju.
Začetak ove teorije leži u obraćanju povodom prijema Nobelove nagrade za fiziku 1909. godine, koje je održao Guilermo Marconi. Otac radija je tom prilikom objasnio da se, shodno udaljenosti i zakrivljenosti Zemlje, komunikacija između bilo koja dva čoveka na svetu može uspostaviti pomoću samo šest “skokova” između radio predajnika. To je verovatno inspirisalo madjarskog pisca po imenu Frigyes Karinthy da 1929. godine u svojoj kratkoj priči Lanci (Láncszemek), načne koncept “šest stepeni razdvajanja“. Razni matematički radovi tokom pedesetih su se bavili ovom fenomenom, ali samo u teoretskom smislu. Trebalo je sačekati da se jedan profesor socijalne filozofije, Stanley Milgram, konkretno pozabavi time. Kao deo svoje disertacije šezdesetih na Harvardu, Milgram je sproveo eksperiment “malog sveta“.
Čak Noris je pao u mojim očima. Slovenci su to predvideli, pa su ga još letos potražili negde u brdima Bosne…
Gostoljubiv čovek taj Čak Noris… Tako hladnokrvan, tako moćan…
(Tnx Bane)
Svi u kući obožavamo televiziju. Televizor je centralna ličnost naše porodice.
Mislim da bez televizora u kući nema života. Doduše, teško da bi se moglo reći da nam je televizor centralna ličnost porodice, jer ih imamo više (televizora, ne porodica). Dakle, televizori su nam centralne ličnosti porodice.
Dođe tu i tamo do preklapanja termina raznih emisija, pa nekad bih da gledam više emisija u isto vreme, a nekad bi i drugi članovi porodice da gledaju “svoje” emisije. Da se ne bismo bespotrebno svađali, svako ima svoj aparat. Ali da se zna – pa porodica smo – da možemo nekad i da se zamenimo aparatima.
Komšije za nas kažu da smo čudni, te da je kod nas glava porodice onaj ko drži daljinski u ruci. Mi se ne slažemo s time. Glava porodice nam je u stvari televizor. I to ne jedan.
A to ko je čudan, pa nek pogledaju malo kod sebe, u svoje dvorište. Oni su, bre, u stvari čudni. Totalno otuđeni od televizije nikad ništa neće saznati u životu. Biće duduci čitav život. Od rođenja, pa do groba biće tabula razna (ili kako se već kaže).
Takođe mislim da je baš dobro što imamo 786 domaćih televizijskih kanala. Iz kvantiteta se uvek rađa kvalitet. Isto tako misli i moja porodica, jer svako od njih misli mojom svojom glavom. Tako je to u demokratskom društvu. Da nije tako, na primer, imali bismo dva-tri programa i uvek iste vesti, uvek iste ljude, i ne bih znao da l’ me nas lažu ili ne. Ovako, brate, lepo promenim program i na drugom, trećem, ko-zna-kom proverim i vidim istu vest. Dakle, ne lažu nas.
Evo, mi i decu vaspitavamo da gledaju televiziju. To je najbolji način da nešto nauče. U školu ionako idu samo da ispune kvotu nastavnicima do penzije. Pravo znanje se stiče uz televizor. Moje mlađe dete tek sad mirno spava kad zna šta treba da uradi kada nekog ujede zmija ili kada mu ajkula odgrize nogu. Srednje dete već zna za koga će da glasa na sledećim izborima (čim bude imalo pravo da glasa). Najstarije i može da glasa, ali ga više interesuju ovi rejaliti šoui. Čak se prijavio i za neki. Prošao drugi-treći krug. Šteta što dalje nije. Ali samo neka pokušava, jer kako će drugačije uspeti u životu nego uz pomoć televizije.
“Isijavanje” nije dobar prevod. Igra reči je takva da ne mogu brzo da korigujem značenje i zato namerno neću da prevodim ime filma.
Pitanje na koje niko od nas neće moći da odgovori: koji je najbolji film Stenlija Kjubrika? Kako me sustižu godine, to sve bolje razumem da su takva pitanja oksimoron. Beznačajna su po svojoj prirodi samim tim što reditelj kakav je bio Kjubrik nije pravio uporedive filmove. Uostalom, slobodni ste da pokušate: preberite po opusu velikog reditelja i nasumice izaberite bilo koja dva filma, pod uslovom da ste ih gledali, a zatim budite slobodni da nađete paralele (lele, lele 
).
I, šta velite?
Paths of Glory i Dr Strangelove? 
Spartacus i Full Metal Jacket? 
Barry Lindon i Eyes Wide Shut? 
Lolita i A Clockwork Orange? 
2001: A Space Oddyssey i The Shining?… 
Ne ide. Prosto i jednostavno: ne ide.
Nastavite sa čitanjem… “Kako je pravljen film “The Shining””
Saznao sam tek dva dana kasnije.
Ivo Eterović, majstor fotografije, preminuo je u Beogradu u četvrtak, 24. novembra. Vest je objavljena tek u petak, 25. novembra, a do mene je stigla danas.
Baš da ne prepričavam ono što imate u svim vestima. Upamtiću ga kao jedno od prvih velikih imena fotografije u počivšoj Jugoslaviji; za njega sam znao pre nego što sam znao za Tomu Peterneka ili Vicana Vicanovića. I to nije bilo zato što je Eterović bio “lični fotograf” Tita i Jovanke, nego kroz maglu pamtim jedan intervju sa njim u foto-odeljku “Tehničkih novina” negde u vreme kad sam bio osnovac, beše to u drugoj polovini sedamdesetih… Ako to uzmem kao neko merilo, onda je Ivo Eterović bio prvi fotograf od koga sam ikada “kupio” neki trik. U tom razgovoru je objasnio da klasične fluorescentne svetiljke lažu svetlomer i da je potrebno otvoriti blendu za broj više, ponekad čak i za dva broja. To sam upamtio zauvek, pa i koristio; bio je u pravu.
Umetnik je ostavio za sobom dvadesetak monografija, od kojih je čak sedam o Beogradu. Rodom Splićanin, oduvek je isticao da obožava Beograd, u kome je živeo od 1959. godine do smrti. Video sam samo jednu od tih monografija, ali i nju površno i ne sećam se naslova; bila je starijeg datuma.
Slava majstoru.
Gospodin Homer S. nema mnogo sličnosti sa glavom porodice Simpson. Osim možda jednu. Ili dve…
Gospođa S. je penzionisana nastavnica. Predavala sve predmete iz oblasti elektrotehnike. Sada gaji unučad. Gospodin S. je redovni profesor na Elektrotehničkom fakultetu. Godinama mu je posao bio jedina ljubav. A onda su došli unuci.
Gospodin S. je te večeri došao kasno s posla. Laboratorija za fizičku elektrotehniku na Elektrotehničkom fakultetu zna biti interesantna i laicima. Gospođa S. odavno više svog supruga ne čeka budna.
Čulo mirisa bi osetilo predivne tonove i da kuća nije bila u mraku. Gospodin Homer S. nije hteo da pali svetla, da ne uznemirava suprugu. Ulično svetlo je dovoljno osvetljavalo kuhinju. Mmmmmm, pun lonac izvrsnog kompota. Još uvek je topao. Gospođa S. zna koja je najbolja dobrodošlica umornom suprugu. Šolja nije nužna, a kutlača je blizu.