Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dakle, lik je vozio kamion maksimalnom dozvoljenom brzinom od 65 milja na sat, policajac ga je obišao patrolnim kolima, dakle vozio je brže, pa je pride koristio mobilni telefon u toku vožnje, kamiondžija je svirnuo sirenom u znak protesta, a onda se to policajcu nije dopalo. Međutim…
Međutim, ako nisi ništa pogrešio, ne popuštaj.
Beše ovo sjajan primer kroćenja goropadi. A krenulo mi i sećanje…
Nastavite sa čitanjem… “Kako to izgleda kad im uzvratite oštrim zubima”
Chris Rainier je legenda dokumentarne fotografije. Pomalo je glupo reći da su njegove fotografije poznate: pravilnije je reći da je njegov rad uticao na svest čovečanstva o kulturama koje nestaju – zapravo, o svetu koji nestaje pred našim očima.
Ne treba zatrpavati njegove reči svojim, jer ništa se dobro ne može na taj način stvoriti. Izvolite – uz prijateljski savet da pružite sliku visoke rezolucije preko celog ekrana.
Gledaš malo u ljude koji su hodali ovuda pre tebe, pa pomisliš kako bi bilo baš dobro ako bi osetio barem jedan dašak onog što su oni doživeli. Tražiš način da se približiš pravom životu, pa pronađeš nešto što liči na rešenje.
A onda, saznanje te ošamari punom snagom: nije poenta u tome da imaš motocikl.
Nastavite sa čitanjem… “Svođenje životnih planova na one prave”
Dođu, tako, neka čudna vremena kad pametni odu daleko, budale ostanu blizu, a fukara zavlada. Kada čovekoliki trijumfuju, čestiti se stide, a govna isplivaju.
Nastavite sa čitanjem… “Stecište onih koji ne smeju da misle svojom glavom”
U mojoj se kući oduvek slušala kvalitetna muzika, bluz i džez najviše, ali se ni Dragstor ozbiljne muzike nije preskakao. Pratili su moji matori i Nikolu Karaklajića, kao i sve ostalo što je uz njega išlo. Lepo zvuči, zar ne? Još kad bi bilo istina, gde bi mi bio kraj!
Naravno da svake godine gledam Eurovision Song Contest (u daljem tekstu: Eurosong). Od kad postoje, gledam i polufinala. Obzirom na očekivano nizak kvalitet muzike koju Eurosong nudi, tih nekoliko sati koristim za tradicionalno (da prostite) druženje sa porodicom. Dešava se da me poneka pesma zaintrigira, što se ove godine desilo čak dvaput: prvo je to učinila učinila albanska predstavnica Hersi kao glavno lice pesme za koju mislim da ima dovoljno unutrašnje energije za prevazilaženje takmičenja u kome je učestvovala, da bi me zatim, kao retko kada tokom eurosongovskih šegačenja, kupio gruzijski-a-post-purple-blekmurovski The Shin and Mariko.
Eurosong je nekada bilo prestižno takmičenje čiji su organizatori, presahlih bedara, pažljivo čuvali ono što su mislili da muzika treba da bude. Pobednika su određivali jednako impotentni žiriji, pobeda se priželjkivala, a poraz podnosio uz škrgut zuba. Turci su nam tradicionalno davali dvanaest poena dok su plagijati prethodnih pobednika pokušavali da se na zadnja vrata dokopaju pobede. Sa raspadom Sovjetskog Saveza i širenjem globalnih komunikacija došlo je i do promena u formi Eurosonga: organizaciju je preuzela LGBT populacija, o pobedniku u manjoj ili većoj meri odlučuju glasovi publike, a pobeda i posledična organizacija sledećeg takmičenja je postala noćna mora i najgora kletva svakojakih direktora televizijskih javnih servisa, zbog čega plagijatori i ostale sprdačine sada služe da osiguraju toliko željeni poraz.
Suština pasijansa upućuje tužno zbogom Velikom Majstoru.
Bila je privilegija odrastati uz “Neven” i “Poletarac”, u vreme kada dečije TV serije nisu ni počinjale niti se završavale reklamama, a kamoli da su bile njima prekidane. Timoti Džon Bajford je uspeo da dotakne suštinu na način koji nije uspeo nikome pre njega niti posle njega.
Hajde da se prisetimo nekih davnih kultnih filmova. Nećemo to činiti zato što su oni nekad imali veću moć pričanja priče nego ovi danas, već zato što ovi danas imaju manju moć pričanja priče nego oni nekad.
Ne, dragi moji: to nije isto.
Situacija je vanredna! Moramo da sprovedemo hitnu meru spasavanja dobrog raspoloženja voljenog predsednika bratske nam Demokratske Narodne Republike Koreje!
Nastavite sa čitanjem… “Sreća, radovanje, veselje (i šta ono beše četvrto)”
U zatvoru za kriminalno loše autore scenarija°, jedna grupa zaverenika pokušava da obrlati neočekivano dobrog autora da ih izvuče preradom scenarija samog filma. Pretnja kiblom je bila dovoljna i siromašak se dao na posao.
Šta se onda desilo?
Iskreno, nisam baš nešto srećan zbog tog naslova, ali stade mi mozak totalno – ne mogu da smislim ništa bolje osim prevoda originalnog naziva ovog kratkog filma – a nisam hteo da u naslovu ulazim u kliše objašnjavanja kako je ovo postignuto da bi ličilo na dioramu.
Svejedno: ostajem opsednut ovim rezultatom i opčinjen ovom tehnikom izvedbe. I uzdišem, jer ja ovo nikad neću moći da napravim… Osim što nemam strpljenja da pronađem mesta gde bih mogao da izvedem takve kadrove, obaška sam siguran da nikad ne bih imao snage da potrošim velike pare na tilt-shift objektiv…