Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne, sačekajte malo. Ovo nije politički pamflet, a još manje religiozni, ako uopšte ima neke razlike između ta dva. Ovo je poziv da pogledate jedan sjajan animirani film. A nismo ih gledali na Suštini pasijansa baš odavno.
Nastavite sa čitanjem… “Na početku ne beše ništa. Na kraju ne beše ništa.”
Good evening ladies and gentlemen, a very warm welcome to The Meaning of the Solitaire for those of you who just arrived. Just before we get going, just a couple of necessary, but yet ever so boring announcements. Please, we ask you no photography whatsoever, try to keep your clothes on, turn your mobiles off ’cause you are about to enjoy some of the world’s greatest ideas. Please make them all feel very welcome and give a hand please… to science. (Jeff Beck Live At Ronnie Scott’s, fully revisited)
Uvod
Skorašnje medijsko eksponiranje katastrofalnog stanja nauke u Srbalja, oličene kroz lik i delovanje Stefanović „dr“ Nebojše, Jovanović „dr“ Miće, „časopisa“ Arhiv bioloških nauka i bezočnih prepisivača Šapić „dr“ Aleksandra i Mali „dr“ Siniše, kao i pređašnje kupovanje ispita i naučne relevantnosti u aferama Indeks i metaluria.ro, respektivno, neminovno dovodi do opšteg mišljenja o nauci i njenim alatima.
Opšte mišljenje jeste glavni izvor gluposti svih mogućih vrsta, pa je vreme da jednom za svagda opišemo, bez oduševljenja ali i bez panike, način na koji svako na svetu može da objavi naučni rad, taj suštastveni uslov i posledicu doktoriranja. Nećemo teoretizirati, već ćemo upravo sve potrebne korake pokazati na konkretnom primeru jednog naučno-pedagoškog rada iz fizike. Nisam siguran u kojoj meri su sledeći koraci spojivi sa društvenim naukama, ali podozrevam da nema nekih dramatičnih razlika u formalizmu pristupa.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se piše i objavljuje naučni rad?”
Ne, nećemo evocirati U dva. Postojalo je to drvo i pre.
Snimanje filmova fotografskim objektivima je polako dovelo do toga da više ne znamo gde prestaje fotografija, a počinje film. Teško je razlučiiti i gde prestaje tehnika a počinje umetnost, što nas dovodi to potrebe da i film tretiramo kao fotografiju. Mogućnosti su nemerljive.
A šta biva: ostaneš bez šake i još usput stekneš doživotnu titulu budale – i to je to.
E, čekaj malo: da li to baš tako?
Uz standardno upozorenje”ne pokušavajte ovo kod kuće” (kao da svi kod kuće imaju tečnog azota na svu volju), hajde malo da se pozabavimo fizičkim pojavama koje odlikuju u naslovu pomenutu ludost.
Nastavite sa čitanjem… “Šta biva kad gurneš šaku u tečni azot”
Kako ljudima da objasnite očiglednu stvar? Recite im i zaboraviće u roku od pet minuta. Pokažite im i zaboraviće do doveče. Naterajte ih da okuse i neće zaboraviti nikad više.
Jes’ reklama, ali ide u red onih koje nazivamo “društveno odgovornim”. Perfektno.
Што волим кад ми се намести да напишем читаву серију нечега, па онда још и завршницу серије, и мислим да сам готов, кад оно… није него. Није готово кад је готово, него је готово кад ја кажем да је готово, рече Тома Бебић.
Остаје ми мала задовољштина да сам донекле био у праву – од она четири предлошка, таква каква су, неће бити романи, и нису. Али.
Наставио сам да читам Халдемана редом, и наишао на “Добијање у времену” где, нуто чуда, управо развија ону прву варијанту, где се бесмртност купује на рате. С тим што је две ствари избацио (размену знања, и оног Дајката), јер му није била завршна премиса да свет у задатом тренутку одлази у очин, а убацио неколико других. Пре 
свега, корпорација Бесмртност (или како се већ зове овог пута) је замишљена да спречи свевлашће бесмртних, тако што ће они сваких десет година имати да бирају између докупљивања још једне деценије живота по цену да сву своју имовину препишу корпорацији, или да уживају у свом иметку док су јоште живи. Од оног милиона није одустао – то је минимални иметак без којег неће ни да разговарају, и због којег многи добитници на лутрији никад нису могли да купе још десет година. Јер нису научили како се праве паре. За шта и даље не постоји рецепт – јер за десет година се нешто промени, застари знање, Јово наново.
Корпорација би требало да улаже сво то богатство управо у стабилизацију човечанства, кроз образовање, праведну расподелу, улагање где треба, и да тиме спречи да бесмртници буду омрзнути. Јер нису стварно бесмртни, и не могу то да искористе да буду вечито богати и владају светом.
Ne, stvarno: ako ima već toliko ljudi spremnih da svu svoju energiju usmere na pokušaj da vam objasne kako su ih pokupili vanzemaljci, pa su ih čačkali kojekako, ostaje nejasno kako se baš niko od njih nije potrudio da obezbedi neki materijalni dokaz te svoje avanture. A s obzirom na to da je broj onih koji su poslednjih sedamdesetak godina tvrdili da ih je pokupio neki NLO samo u Americi sedmocifren (!), to je stvar baš neobična… Šta o tome veli jedan pametan čovek?
Nastavite sa čitanjem… “Ako vas pokupi NLO, maznite nešto iz broda”
Sine magugu… doktorat
Društveni sistemi po prirodi stvari (koju je objasnio Njutn još onomad) jesu inertni. Obično je potrebno da neko postavi veliku smrdljivu bombu pod nos javnosti da bi se društvo razdrmalo i shvatilo dokle je doguralo. Na železnici, recimo, takva bomba je neka užasna nesreća u kojoj pogine jezivo mnogo ljudi. Akademskom svetu Srbije se desila kritika doktorata ministra unutrašnjih poslova. Dobra argumentacija kritike (uz svojevrsni post scriptum koji je dopisala dr Srbijanka Turajlić tokom sjajnog gostovanja na javnom servisu) u meni je izazvala neodoljivu potrebu da gvirnem u inkriminisani doktorat, da bih se svojim očima uverio (rodila me majka radoznalog).
Do čega sam došao, piše u zaključku. Ovde ne želim da se bavim (nimalo naivnim) pitanjima iz klase neslaganja naziva poglavlja u sadržaju i tekstu, te svrhom ukoričavanja i bibliotečkog skladištenja tzv. radne verzije teze. Pogledajmo tek citate rečenica iz uvodnih napomena i zaključka (delova teksta koji je neko ukoričio i koji ne podležu pitanju plagiranja koje je trenutno u fokusu javnosti) ozabavljenih u maniru e-novina zarad umanjenja posledica neizbežnih moždanih oštećenja tokom čitanja.
Ako imate šesnaest ofucanih kocki i malo vremena, evo predloga šta možete napraviti od njih – antistres igračku!
Eto ti ga vraže: šta sad da radimo mi, koji nemamo viška kocke?…
Ако сте, читајући претходна четири наставка, помислили да бисте и ви могли тако нешто да напишете, били сте у праву. Писао сам и сам такве ствари. Писао сам и дуже. И мислим да сам схватио зашто су ове четири приче остале тако кратке.
Зато што је највећа мука са научном фантастиком фактографија.
Рече он и остаде жив, помислили сте. Е, међутим, каква графија, 
таква и фактографија. А СФ има своје законитости, и, парадоксално, најмање од свих жанрова трпи расплет помоћу деус екс махина. А машине на све стране, то може? Може, али не може у расплету да ултразвучна веш машина описана на почетку књиге одједном ради на антиматерију. Исто као што не сме у историјском роману да се појави дигитални ручни сат, или да се у беседи неког Немањића појављују речи поникле на интернету. У СФу све може, али мора да ради онако како је писац рекао. Писац је цар, а царска се не пориче.
Зато су ове четири приче само занимљиве идеје, где је писац пустио машти на вољу и отишао у разним правцима, држећи се само овлаш за ограде жанра. Технологију објашњава само онолико колико му треба за радњу (што је признат и уобичајен поступак чак и у романима од 1500 страна) и тера даље, уводи по личност-две, колико може да стане у такву једну вињету од текста. Те личности нацрта у две-три јебитачне реченице (нарочито Кастера из четврте приче), прича се извуче до некаквог закључка у неколико потеза, чича мича и готова прича.
Е, да видимо зашто ниједна од ових није постала, нити ће постати, роман, па ни приповетка.
“Сећање на ствари прошле” и Џател Дајкат падају на основном проблему било ког романа: привредна уверљивост, или што рече деда Аврам, “где су паре?”. Да би се неко дајкатовао, треба му довољно пара да годишња камата износи бар милион долара, и да приде покрије старатељеву плату. Да подсетим, основни извор прихода је продаја умећа другима. У неком тренутку, док се човечанство претвара у бебе, мора да дође до привредне катастрофе, и број људи који могу да дођу до таквих пара, ван саме корпорације Бесмртност, тежи нули – они остају без муштерија. Чак и да се, зарад романа, ово некако реши, са све опсежном преградњом друштва (ко брине о тим бебама?), остаје већи физички проблем: ко дајкатује последњег човека? И још већи логички проблем: ако се подмлађивањем стиче нови живот а задржава памћење, зашто једногодишња беба нема то памћење?
“Злочин и казна” има проблема са временом. Клонирање траје више недеља; клонови се освежавају неколико пута годишње и то на подалеким местима (распоредите како год хоћете сто ствари по расположивом копну, и израчунајте онда просечно растојање било кога до најближе), а с друге стране банда Пргавог Пита их штанцује на хиљаде за време опсаде. Шта су јели док је опсада трајала? Сигурно нису могли да дотерају више камиона са потрепштинама да им се нађе док заузимају зграду. За прави роман би много техничких детаља морало да се среди, као што је то већ више њих и урадило (например овде).
“Рат и мир” имају још понајмање проблема са чињеницама и логиком, јер моћ рекламе је поодавно 
доказана (самим постојањем рекламе – први задатак је обављен, убедили су своје муштерије да реклама ради). Међутим… ратују државе, а одједном се, ниоткуда, појављује корпорација као сила. И кад та сила завлада светом и сва буде једна војска у сопственом власништву… подели се између себе и ратује на мале голиће? Прелазак са држава на вся власть корпорациям је читава једна епоха. Само на једној фази тога написани су читави романи, например овај и овај.
“Пут свега телесног” се, како ми се чини, отео аутору јер су му се свидели Кастер и Парки. То је научна фантастика тек утолико што почиње од исте премисе о бесмртности, а могло се и без ње, и да је тако било, од другог пасуса до краја би требало променити само две-три реченице а да ипак све остане исто. Код овако симболичке приче, која није баш СФ, фактографија постаје поприлично небитна, и брљотке нема. У “он побегао од света, а она за њим, њему се после свидело” нема фактографије, нема пушке из првог чина која мора у петом да има исте балистичке карактеристике као у првом.
И? Бисте ли могли да напишете овако нешто и сами? И даље бисте, не сумњам. Бисте ли умели да нађете разлоге зашто ово не треба ширити у причу или роман?