Omašio sam da prokomentarišem Google doodle koji je obeležio 75. rođendan Jima Hensona. Šta da se radi; ne mogu ja da čučim u iščekivanju; ako primetim, primetio sam. Evo mršave kompenzacije, a za propušteni doodle – vidi dole.
Danas je 13. rođendan kompanije Google. Sad su i zvanično tinejdžeri. Čak su i rođendanski doodle napravili.
Kad postaviš upit “Google” na Guglu, dobiješ 12,81 milijardi odgovora. Vrlo korisno, nema šta. Ako biste proverili jedan link u sekundi, trebalo bi vam nešto preko 400 godina za sve.
Ne znam da li ste čuli: umrla je Vasilija Radojčić, istaknuta umetnica, sjajna pevačica izvornih i komponovanih narodnih pesama. Nisam pohodio vesti ni na TV ni online tokom dana i tek mi je komentar druga na fejZbuku doneo tu vest.
Da ne ponavljam informacije koje portali ada prenose metodom copy+paste; nađite vest sami negde, pa je pročitajte. Koliko (ne) vidim, samo je RTS izvestio. Tanjug – ništa!
Nakon gledanja prethodnog video-klipa, Boris me je podsetio na nešto što sam potpuno zaboravio, na svoju sramotu. Istina, davno beše kad sam gledao…
Ksenija Simonova je konceptualna umetnica iz Ukrajine: ona stvara dinamične prikaze peskom na osvetljenoj ploči. Izuzetnom veštinom, u očiglednom naletu inspiracije, ona jednu sliku pretače u drugu, jednim potezom ruke uništava neki prikaz i stvara drugi… I to traje. Svet je za nju saznao tek nakon što je pobedila na takmičenju “Ukrajina ima talenat” 2009. godine. Nažalost, baš je toliko banalno: samo svojim radom ne bi mogla da se probije tako dobro…
Pogledajte pažljivo.
Čovek nema kad da se fascinira veštinom. Šokira me strahoviti protok misli koji se pretače u te izmenljive, efemerne slike. Stotinu puta sam pomislio “kako bi bilo da se baš ova slika zamrzne”. Samo ta pomisao me je zamalo doterala do suza. I dok sam pomislio na to, video sam da ko zna koliko gledalaca već plače.
Predlažem da ispratite ovaj link i vidite još nekoliko tih neizrecivo uzbudljivih performansa.
Spram ovoga, ono crtanje solju mi sad deluje kao trećerazredni kič. Izvini Bašire, nisi ista liga sa ovom ludom Ukrajinkom. Tvoja so izaziva znatiželju. Njen pesak izaziva poštovanje upakovano u talase strahopoštovanja.
I među mačijim svetom ima onih koji maltretiraju druge…
Najinteresantnija je hladnokrvnost kojim sivi mačak sprovodi svoj teror. Za to vreme, žuti mačak (kojeg je neki idiot ošišao da liči na lava!) nezainteresovano posmatra scenu, verovatno nadajući se nekoj ulozi u toj zabavi…
Kada se pojavio onaj spot, ispao sam kriv što sam ga podržao. A sad, izjava Ivana Tasovca tačno dovodi taj slučaj na mesto za koje sam se nadao da će predstavljati razrešenje. Stpljen, spašen.
Počelo je sa spotom “Hvala što ne dolazite” u kojoj je kvintet limenih duvača iz Beogradske filharmonije izašao na raskrsnicu ulice Strahinjića Bana, odsvirao jedan diksi standard, a zatim razvukao transparent “Hvala što ne dolazite”.
Tog spota više nema na jutjubu, ali je preostao jedan divlji snimak prolaznika.
EDIT: a onda se klip vratio.
A onda se sve izvrnulo. Dušebrižni su svašta govorili; mene su napucali govoreći da je to autogol. Najgore od svega, to mi je govorio čak i drugar koji dobro zna da ja podržavam cinizam protiv gluposti. Pa dobro, šta da se radi, pomislio sam, valjda ne možemo svi uvek da mislimo isto. Uvažio sam druge stavove, odmahnuo rukom i nastavio dalje.
A onda je večeras na jutjub okačen sledeći klip, otvoreni odgovor Ivana Tasovca, direktora Beogradske filharmonije. Ne znam koliko će preživeti, ali evo ga sada ovde za vas:
Eto.
Moram da prenesem jedan komentar, jer taj sve govori:
Što se tiče negativnih komentara… Ako u bašti od kad znate za sebe imate samo korov, na njega ste navikli i ne znate da osim korova bilo šta drugo postoji, kad u njoj izraste cvet onda vam to deluje čudno, nakaradno i smeta vam. E, zato vam smeta Tasovac. (u potpisu: TheProkletnik)
Ostaviću bez zaključka, jer, pošteno: gadi mi se da polemišem sa onima koji ne nalaze za shodno da razdvoje lične animozitete od suprotstavljene ideje. Iz nekog razloga, postoje ljudi kojima se Tasovac ne dopada. Mene zabole patka za to; vidim da se čovek bori za opstanak kuće koju vodi i nekako ne uspevam da razumem šta je loše u tome.
Ipak, imam završnu poruku za sve koji ne misle da je svirka u Silikonskoj dolini bila dobra ideja, a pozajmiću je od samog Ivana Tasovca. Evo je ovde.
Udarila kiša, ali suncokret je odavno pokošen; biće malo nevolje sa berbom kukuruza. I sad, ne znam baš kako je i zašto ispalo kako je ispalo, ali meni je došlo da malo prevrćem po muzičkoj arhivi… I po hodnicima vremena.
Baš mi je žao što za ovo nisam znao pre, dok je ludača bila još aktivna. Međutim, primenljivo je i danas u raznim kontekstima.
Da se ne plašim da me privedu na informativni razgovor zbog negovanja Suštine pasijansa, sad bih rekao kako me podseća na ministarku Snežanu Malović. Ovako, plašim se, pa bolje da ne kažem kako me podseća. Na ministarku. Snežanu. Malović.
Opra, sram vas bilo, Opra! Niste valjda pomislili da sam poredio onu, kako se zove, što priča k’o robot, sa kozom? Neeeee. Pa ja to ne bih pomislio ni u tuđem snu!
Ako biste proverili jedan link u sekundi, trebalo bi vam nešto preko 400 godina za sve.
Ne znam da li ste čuli: umrla je 