Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Evo smehotresne interpretacije jedne od čuvenih epizoda u istoriji rock’n’rolla: kako je mogao da izgleda jedan običan dan kada su David Bowie i Brian Eno (dobro, de: i Tony Visconti) stvorili jedan od najčudnijih muzičkih komada u opusu velikog pevača.
Nastavite sa čitanjem… “Kako su Bowie i Eno snimili pesmu "Warszawa"”
Pazi ovako: možeš samo da gledaš. Možeš samo da slušaš. Možeš i istovremeno da gledaš i slušaš, a tad je doživljaj potpun. Kako god okreneš, tung-von-jaaaaan! Te-kwon-doooooo! Čunćinun kojinpal nijengon pojendaaaaal!
Šta sve neće postati aktuelno zbog naglog širenja popularnosti malih kvadrikoptera, tzv. dronova, malih letelica koje nose kamere i snimaju sve i svašta. Stvar se raširila toliko da je već počela standardna proizvodnja digitalnog smeća, a uto se uhvati i poneki zanimljivi kadar, poput ove borbe u vazduhu.
Ako ćemo pravo, ni soko nije baš najbolje prošao, jer verovatno je dobio po tamburi pri naletu na propelere, ali makar je ostao u vazduhu i tako odneo pobedu u okršaju.
(engr. hipster-horor parkurdžije)
Dakle, trend među parkurdžijama: dodaje se dramaturški sloj, montaža ide na visok nivo, a new age je više zastupljen od postmodernizma. Evo primera.
Ni blizu kao ona bajkerska bežanija od medveda, ali da uračunamo da je montaža zaista na visokom nivou. Što se montaže zvuka tiče, ona je štogod petparačka, ali takav je i scenario, pa nemamo na šta da se žalimo.
Stari majstori metalci govore da ne može bravar da pristupi majstorskom ispitu dok ne pokaže da ume da napravi klešta. I u pravu su: pravi trik sa bravarijom je da smisliš kojim alatom ćeš da napraviš to što si zamislio. A kad napraviš alat, već si posla posla uradio.
Daš 850 dolara za foto-dron, vasceli dan se igraš njime, pola atara snimiš iz vazduha, tvojoj radosti nema premca… Toliko si se zaneo da si zaboravio da litijum-jonska baterija ne može da traje kao ona plutonijumska. Daješ komande dronu, ali avaj: on te više ne sluša, nego kreće lagano nadole, pravo u jezerce (oh, Marfi, da ti sve po spisku!). I samo što nije prestao sa radom. Šta ćeš sad?
Ovaj lik je znao šta će:
Antenski stub, visok tričavih 500 metara (pih! pa to nije ni 600 metara!), gleda svoja posla nasred ledine. I sad neko treba da zameni sijalicu kad ona, jel’te, crkne.
Nastavite sa čitanjem… “Neko mora i tamo gore da zameni sijalicu”
Da li vas nerviraju oni koji bacaju petarde? Iritira li vas praskavi zvuk desetina petardi kad uradi ponoć između dve kalendarske godine (i, obaška, trinajz dana kasnije ponovo)? Imate li želju da im se pridružite ili biste ih radije sve strpali u jednu pećinu i naredili im da ispucaju sve što imaju ako žele da izađu?
A šta biste onda tek rekli za eksploziju u skladištu za vatromet? Pazi ovo: snimatelj se zatekao nekim drugim poslom, pa je uhvatio sve, iako je najpre blebnuo od udara.
Počelo je nedužno: Valex je sinoć izfejzbučio jednu fotku koju ćete videti kroz dve nedelje, kad on u rubrici “fotka u podne” okači seriju radova sa svog prozora. Pa je za tom slikom krenula rasprava u kojoj smo se na kraju setili Ogija iz filma Smoke (1995), koji je svakog jutra u isto vreme, strogo u sekund, slikao jednu te istu scenu na ulici i tako započinjao svoj dan. A takve rasprave završe po principu “mala tera veliku”, kao kad neko uzme igru na betl u preferansu, pa baci prvo puba. I tako je Olja izvukla ovu sekvencu.
Kako ono kažu: genijalnost neke ideje je u direktnoj proporciji sa jednostavnošću. Obrati pažnju na ovo sokoćalo iz kućne radinosti.
Direktno angažovanje materijala koji se transformiše u smeće (a tek ponekad reciklira) daje nadu za ovaj svet: ako ne zaustavimo ovoliki rast gomila smeća od PET boca, ugušićemo se u njima…