Month: June 2011

Ova fotka je ispala slučajno baš danas. Bila je planirana jedna takva, pa nema veze ni ako je malo “preko reda”.

U jednoj grupi na fejsbuku razvila se kratka diskusija o verzijama nekih starijih novčanica u Jugoslaviji. Usput smo svi naučili ponešto, a ja sam se setio da sam negde zaturio novčanicu od 100 dinara, “crvendaća” koji na poleđini ima nekakve kombajne u žitu. Ne, nisu kombajni: sad vidim, u katalogu numizmatičara, da je to bio Dubrovnik.

Jasna je videla taj komentar, pa mi dala novčanicu koju ona čuva – sto dinara iz 1946. godine. To nije ta na koju sam mislio, ali svejedno, i ta je zanimljiva. Nekad poprilično vredna, ta novčanica je opstala u raznim modalitetima sve do gorepomenutog crvendaća, a zatim do denominacije iz 1965. godine… No, nije meni bogzna koliko do numizmatike, pogotovo ne do sećanja na novčanicu od 500.000.000.000 dinara (poslednju sam poklonio jednom Englezu –vredelo je videti tu facu!), nego sam suzio pogled na detalje. Palo mi je na pamet da iskoristim teksturu ovog primerka novčanice i izvučem detalj iz nje. Evo rezultata:

Sesija je bila improvizovana, kombinovao sam prirodno i veštačko osvetljenje, a fokus u  sredini je dobijen pri ekspoziciji, mada sam malčice pojačao zamućenje u postprodukciji.

I što bi rekao Sofronije Leghorn: mišn, ovaj, mišn akomplišd.

Ovoj temi se vraćam jer znam da gotovo uvek uspeva.

Jedna od premisa fotografije kao izraza jeste da scena treba da ima jednu temu, ako je to moguće. Postoje i prateće premise, a jedna od njih veli da se glavni objekat najlakše naglašava uprošćavanjem njegove okoline. To je, što ono kažu, azbuka fotografije.

Sve je to lepo. I kako ja sad da uslikam višnje na drvetu, a da to ne bude neki detalj sa plitkom dubinskom oštrinom? Onaj metež od grana na višnjama koje dopiru do mog balkona je sve, samo ne uredna pozadina.

A onda se setim starog trika: ako ne može drugačije, izdvoji boju kao element naglaska. Tačnije – ukloni sve ostale boje. I gle stvarno:

Naučite nešto iz ovog. Trik je jeftin, ali radi, definitivno. Okačio bih ovde i fotku koja ne izoluje boje da biste uporedili. A onda se mislim – pa zašto bih to radio? Već sam uspeo da ni od čega napravim nešto, pa zašto kvariti slatku iluziju…

I što bi rekli u San Salvadoru: mišn akomlišd.

Mogu li trake svetla da se upotrebe kao okvir objekta? Pokušao sam da istražim to pitanje.

Kiparis (iliti po zapadnoj varijanti: čempres) predstavlja jedan od oblika koji služe kao besprekorni element u mediteranskom pejzažu. To visoko, vitko četinarsko drvo izaziva strahopoštovanje, pogotovo primerci koji su stari po nekoliko stotina godina. Još kad sam prvi put pohodio Svetu Goru, prijatelj mi je pokazao zanimljiv detalj: ako pažljivo izlomite i izvadite četiri srednja režnja sa malene šišarke kiparisa, po dva na stranama gde ih ima toliko, dobićete oblik pravoslavnog krsta. To sam isprobao baš na šišarki sa kiparisa u dvorištu manastira Hilandar, još uoči Vaskrsa 2003. godine. Ta šišarka-krst je zakačena za moj radni sto komadom istegljene brojanice i ja je, tako iz prostog fazona, dodirnem svakog dana.

Pošto sam osetljiv na jako svetlo, a nemam gde drugde da se smestim, morao sam da zamračim prozore venecijanerima; to je bilo nužno zlo. Sasvim slučajno, dok sam petljao nešto ispod stola, padne mi pogled na moju hilandarsku šišarku i ugledam okvir svetla oko nje. Istog časa sam odlučio da istražim taj kadar. Isprobao sam nekoliko uglova na malom prostoru, nekoliko različitih proporcija izreza, dva-tri različita pristupa u izolovanju centralnog objekta, pa sam dobio ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 6. jun 2011”