Month: January 2012

Reporterska fotografija kao partizanština

Dakle, kvantitet će da odnese pobedu nad kvalitetom? To se nikad nije desilo, pa neće ni sad.

Upravo se uspostavlja negativni trend ophođenja prema reporterskoj fotografiji. To je poslednja preostala socijalna devalvacija.Vest nije nova, ali ja sam je saznao tek pre nekoliko dana: CNN otpušta pedeset fotografa zato što će “drugi rado uraditi isti posao besplatno”. Objašnjenje, u slobodnom prevodu, glasi ovako:

…Konzumerske i prozumerske tehnologije su sve jednostavnije i pristupačnije. Mali fotoaparati sada nude kvalitet za objavljivanje. Sve više tehnologije je u rukama sve više ljudi…

U pomenutom članku se tvrdi da je preispitivanje trajalo tri godine. Ma hajde, boktmazo, da nije pet?… Kakva je to analiza koja podrazumeva da će gerila-fotografija nadvladati profesionalnu? To se neće desiti; jedino je pitanje koliko je potražiocu foto-materijala uopšte stalo do relevantnog rezultata.

Nastavite sa čitanjem… “Reporterska fotografija kao partizanština”

Fotografija dana, 10. januar 2012

Idemo dalje, nakon što sam se par dana vrteo oko opreme. Na redu je glavni objekat te teme.

Sad, mogao bih ja da predložim da pogodite zagonetni predmet, ali nećemo preterivati.

Fotografija dana za 10. januar 2012.

Ovo je moj Orfej (gitara se zaista zove Orfeo), akustična gitara koju imam od 1983. godine; doneo sam je iz polarnog kruga tog leta. Hot smile

Odavno sam se kanio da fotografišem svoju gitaru; da me đavo nosi, među nekoličak desetina hiljada uskladištenih digitalnih fotografija, imam jedva desetak sa gitarom (i to na kojima sviram). Imao sam zamisao o nekoliko krupnih planova i nekoliko perspektiva, ali problem je u tome što nemam dovoljno velik improvizovani studio da bih to izveo lako; prilično sam se namučio tokom sesije – dok sam našao neutralne uglove u neposrednoj okolini, dok sam ulovio sve kako sam zamislio, direktno ili uz pretpostavku kasnijeg isecanja… Na kraju, tokom trijaže sam našao nekoliko kandidata kojima sam zadovoljan, a odabrao sam ovu tek tako, bez osobitog razloga. Možda sam mogao malo da ohladim tu dominantnu boju, ali dobro je i ovako. Mišn akomplišd. Nerd smile

Happy Birthday, Mr Stewart

Danas je 67. rođendan jednog od mojih omiljenih muzičara sa Ostrva. Hajde da to obeležimo kako najbolje dolikuje: slušanjem muzike koju nam je ostavio tokom duge i plodne karijere.

А сега, секогаш најдобра тарапана во музика: Ротко Стјуарт со песната "Да ли мислаш дека сум секси?"Roderick David Stewart, poznatiji kao Rod Stewart, rođen je 10. januara 1945. godine u severnom Londonu. Krenuo je sa periferije događaja klubske scene Londona šezdesetih. Razvijajući muzički ukus slušajući Otisa Reddinga i Sama Cookea, a furajući stil tada popularne Mod subkulture, Rod je privukao pažnju Long Johna Baldryja, koji ga je smestio u svoju prateću grupu 1964. godine. Svakako zanimljiviji posao nego da bude grobar…

Stvari su brzo krenule nabolje, jer “Rod the Mod” je brzo stigao u centar pažnje. A onda se Jeff Beck zasitio da bude tegleća marva u grupi The Yardbirds, pa je osnovao svoju grupu, pozivajući Roda da bude frontmen. Ovaj je to prihvatio i sve što se dešavalo posle tog momenta deo je jedne veličantvene istorije britanskog rocka.

Veoma brzo, paralelno sa radom u Jeff Beck Group, dolazi ono što je Roda Stewarta učinilo velikim dasom rock’n’rolla: i da je uradio samo to u celoj karijeri, bilo bi dovoljno da se ona nazove veličanstvenom. To je kanonada od četiri albuma objavljenih za Mercury koji su esencijalna remek-dela po svim merilima: An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969); Gasoline Alley (1970), Every Picture Tells a Story (1971) i Never a Dull Moment (1972). Ako želite da se vaša rock fonoteka nazove relevantnom, pobrinućete se da imate ove naslove. Poslušajte po jedan primer sa svake od ove četiri ploče.

Nastavite sa čitanjem… “Happy Birthday, Mr Stewart”

Iz žablje perspektive…

Samo za one koji redovno plaćaju RTV pretplatu…

– Poštovani gledaoci, samo za vas koji redovno izmirujete svoje zakonske obaveze prema javnom servisu, nalazimo se na mostu na Adi. Kao što znate, a i ako ne znate za večeras je najavljeno otvaranje mosta. Doduše, otvaranje je bilo i pre tri-četiri meseca, ali ovo je prvo pravo otvaranje mosta za korisnike, za pešake i za vozila i za sve one koji žele da pređu s jedne na drugu stranu i obratno.

zbog velikog interesovanja organizovaćemo još neko otvaranje ovog mostaOvaj most na Adi, koji se baš tako i zove, kao što znate, dragi gledaoci, treba da bude otvoren večeras. Tu smo, dakle, na licu mesta da intervjuišemo prve Beograđane, prve osobe koje će preći ovaj most. Otvaranje samo što nije počelo i skupa željno očekujemo prve korisnike mosta, prve pešake, prve vozače. Ovde smo, znači, sa desne strane reke, desne strane reke Save, jer će most biti otvoren samo sa te strane. S one druge strane je kao što znamo još uvek zatvoren i tako će ostati još neko vreme, dok ga i sa te druge strane ne otvorimo. Naravno, dragi gledaoci, javni servis Srbije će i tada biti na licu mesta da i to isprati.

Nastavite sa čitanjem… “Iz žablje perspektive…”

Ne zaboravimo Daglasa Adamsa

Beeeeeeee U selu Virovac pored mesta Vreoci, a u blizini Valjeva, mirno živi deda Žika sa svojom bakom Micom. Vozač kamiona u penziji, sada zemljoradnik. Muke i radosti zemlje su i njegove: suviše kiše, premalo kiše, grad, rani mraz, kasni mraz; loša ili dobra žetva. Deda Žika i baka Mica drže i stoku: krave, ovce, svinje; imaju i kokoške. Brinu o svima njima, hrane ih, daju im imena. Ali najveća radost njihova su, naravno, praunuci: Olga i Dušan. Doživeli ih dok su još u dovoljnoj snazi da mogu da pomognu.

I tako ide život. Jednog dana, stiže vest da je došlo vreme za krštenje praunuka Dušana. Deda Žika je ustreptao, odlazi među ovce, nalazi svoje najlepše jagnje. Miluje ga po glavi, tepa mu. „Kako si lepo, kako si belo“ I završava: „E, tebe će deda Žika da zakolje za kršenje Dušanovo“. Kratko uzdahne, i odlazi dalje, za svojim poslom.

Čudnom igrom slučajnosti, baš u tom trenutku, u Restoranu na kraju Vaseljene…

Nastavite sa čitanjem… “Ne zaboravimo Daglasa Adamsa”

Novi fotoaparati: kanister od 20 litara – ali ovolicki!

Sećate li se legendarnog skeča? Upravo tako nešto se desilo. Da, Japanci, ko će drugi. Sledi komentar od kojeg ne mogu da se uzdržim.

Beše još odavno procena da će 2012. godina biti važna na tržištu digitalnih fotoaparata. Kao, prethodne dve godine su za većinu predstavljale “štopovanje” sa postojećim, na jednoj strani se crpilo postojeće, na drugoj se istraživalo punom parom, svi su bili tihi i bilo je očekivano da jednom samo grunu informacije sa svih strana.

Izvesna pometnja je nastala nakon prošlogodišnjih prirodnih katastrofa: zemljotres i cunami u Japanu (mada tek sad vidimo koliko je to snažna privreda) i poplave na Tajlandu su potkačile mnoge proizvođače foto-opreme. Najgore je prošao Nikon, čiji pogon više od polovine palete fotoaparata je praktično uništen u poplavi. Disciplinovani i odlučni kakvim ih Bog dade, oporavili su proizvodnju uz pomoć raznih gambita (proizvodnja je modularna i zbog toga fleksibilna), ali su pretrpeli gubitke zbog nemogućnosti da odgovore na tradicionalno visoku potražnju krajem godine. Zato smo očekivali da najave novih modela neće krenuti baš tako brzo.

Poplave na Tajlandu su devastirale mnoge pogone. Nikon je prošao k'o bos po trnju.

Ali, vraga: iznenađenja dolaze sa svih strana u poslednjih nekoliko dana. Četiri fotoaparata od tri proizvođača za samo nekoliko dana, od toga dva najavljena juče, izazvala su totalnu pometnju. Vala, i neka su.

Nastavite sa čitanjem… “Novi fotoaparati: kanister od 20 litara – ali ovolicki!”

Analogni antiradar sistem

Na današnji dan, pre 63 godine, RCA je svetu prezentovala 7-inčnu gramofonsku ploču od 45 obrtaja – popularnu “singlicu”.

Priča o nastanku singlice je vrlo zanimljiva. Naime, ranije su se koristile raznovrsne The Cure - The Caterpillardimenzije ploča, od 7 do 15 inča, a brzina je varirala od 60 do čitavih 130 obrtaja u minuti (što ste prilagođavali obrtanjem ručice, jel’te), dok se nije ustalila na standard od 78 obrtaja pojavom električnih gramofona, koji je potrajao od dvadesetih, pa sve do kraja četrdesetih godina prošlog veka. Čak ni tada niste bili sigurni da je puštena muzika verna odsviranom originalu, zbog razlike u frekvenciji naizmenične struje koja je napajala gramofone u Americi (60 Hz) i ostatku sveta (50 Hz).

Uglavnom, isterija modernih ploča počinje 21. juna 1948. godine, kada je Columbia Records na konferenciji za medije predstavila longplejku i definitivno utemeljila vinil kao medij. Dvanaest inča u prečniku, brzina obrtaja 33⅓, kapacitet od 20 minuta po strani. Legenda kaže da je njihov glavni inženjer kurtoazno pozvao glavnog konkurenta, kompaniju RCA Victor, u posetu laboratorije pre same konferencije, kako bi ih upoznao s novom tehnologijom. Tadašnji glavešina RCA, David Sarnoff,  zahvalio se po obilasku, a onda je pohitao u svoju laboratoriju kako bi naložio ekipi da smesta revitalizuju projekat koji je bio dobro čuvana industrijska tajna punih 10 godina.

Nastavite sa čitanjem… “Analogni antiradar sistem”

Piramide od ljudi

U španskom gradu Taragoni, pažljivo neguju određenu vrstu tradicije pomešane sa masovnom histerijom. Za početak, šareno.

Izgleda da tu bude i polomljenih i povređenih. Šta ćete: svako ludilo ima svoju cenu. Računam, manje je opasno od jurnjave sa bikovima po ulicama Pamplone.

Fotografija dana, 9. januar 2012

Nastavljamo sa istraživanjem zagonetnih predmeta. Ne bojte se, neće biti tako teško kao ono preslišavanje pred Novu godinu.

Evo još jednog zagonetnog predmeta. Ama, i da ga nikad niste videli, očekujem da biste mogli da pretpostavite šta je i čemu služi.

Fotografija dana za 9. januar 2012.

I dok vi tako pogađate, ja sam malčice istraživao senke, uglove, boje… Posebno sam se igrao opcijom ispravke perspektive: zanimalo me je da li bi realno išta značilo da ispravim taj stojeći element promenom ugla i namenskom distorzijom. Utvrdio sam da mi ne znači ništa: ako gledam u to odozgo i ako je uspravni element van centralne tačke, tada je normalno da postoji takvo iskrivljenje. Minimum bi bio postignut kada bi se kadriralo žižnom daljinom od 50 mm (mislim na ekvivalent lajka formata), koji uglom odgovara pogledu oka; ovaj ugao je nešto širi i zato je distorzija jača; no, trik je i u tome što distorzija pomaže utisku dubine. A to je već relevantno. Naučio sam nešto večeras, što se nije desilo odavno; mišn akomplišd. Just kidding