Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dobro jutro. Upoznajte čoveka koji je uspeo da uposli kokakolu (bljak), mentos (za ovo već svi znaju), izolir traku (nejasno…) i kondom (sad već slutite). Elem, upoznajte budalu meseca.
[EDIT maj 2013: originalni klip ponekad bude povučen, ali ima ih još oxoxo, overite ovde.]
Koliko neko mora da bude dokon da bi napravio ovakvu kombinaciju i izveo ovakav eksperiment?…
Ne mogu da odolim. Izgleda da ću vas mučiti ovom tehnikom neko vreme. Oprostite mi ili nemojte, velim, ne mogu da odolim…
Sad već rutinski rešavam problem visokog sunca kad fotografišem. Ne zato što sam lenj da dočekam optimalno sunce, nego zato što sam naučio da vreme treba koristiti racionalno. Tek, zatekao sam se na mestu odakle volim da uhvatim kadar centra Kikinde, a bilo je visoko sunce. Tras, tras, tras, tri ekspozicije za HDR, udri tamo, udri ovamo, provuci kroz svaku moguću varijaciju i nađi ovakav rezultat:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (175): 22. septembar 2012.”
Kako preživeti dečiji rođendan? U igraonici, mislim.
Ne, nemam nikakav mudar savet. Imam pitanje na koje nemam odgovor, bez obzira da l’ je Aleksin rođendan ili nekog njegovog drugara. Deca se jurcaju, igraju, izbegavaju da jedu i rade sve ono što se od njih očekuje. Roditelji 
sede i smaraju se 
, gledaju ih 
, srknu malo kafe 
i(l’) vode, pa u krug.
U stvari lažem. Majke se tu brzo i lako upoznaju; očevi su ti koji se smaraju, na mobilnom kuckaju poruke il’ traže izveštaje iz kockarnice.
Neko čak piše prilog za Suštinu pasijansa. 
I tako kad su “tuđi” rođendani…
22. septembra u 16:49, tačnije ovog trenutka, počela je jesen.
I trajaće do 21. decembra u 12:12.
Danas slušamo autorsku muziku čoveka koji je prirodom intenziteta svojih aktivnosti, ali ipak bih rekao – na žalost, mnogo poznatiji kao producent nego kao autor i izvođač. Ono jeste da je on svoju ličnu autorsku karijeru izgradio upravo surfujući na vrhu talasa te popularnosti u ulozi producenta, ali to sve ide u rok službe…
Daniel Lanois (čita se “lenoa” – on je poreklom iz Kvebeka, frankofonskog dela Kanade) jedan je od najznačajnijih američkih producenata uopšte, sa referencama koje malo ko ima u popularnoj muzici. Koproducirao je jedini album mrske mi grupe koji bih mogao da slušam (kad bih imao akutni napad gluposti). Takođe, producirao je i inženjersku logistiku obezbedio za album Le Noise, jedan od najznačajnijih projekata Neila Younga u karijeri. Naći ćete njegovo ime i na kapitalnim delima Boba Dylana, Petera Gabriela, Emmylou Harris, Williea Nelsona… I još kod mnogih, i to je uvek prolazilo zapaženo.
Sve je to lepo, ali i dalje hoću da vam skrenem pažnju na Daniela Lanoisa kao muzičara i sjajnog autora čiji karakteristični stil je moguće prepoznati. Danas slušamo nešto sa njegovog prvog albuma Acadie (1989).
Majstor.
Vašoj pažnji preporučujem i fenomenalnu numeru “The Maker“, za koju mi uopšte nije jasno zašto je nisam stavio kao muziku za popodne umesto “Still Water“… Pa dobro, šta da se radi… 
Tražite dalje i sami. Ako su vam se ove numere dopale, tak ćete otkriti još toga zanimljivog…
Naziv ovog filma pomenut je na Suštini pasijansa, u kontektstu izraza koji se uvrežio u narodu, tačno četiri puta u protekle dve nedelje. Stoga je red da obnovimo gradivo.
| Originalni naziv: | Groundhog day |
| Godina izdanja: | 1993 |
| Reditelj: | Harold Ramis |
| Glavne uloge: | Bill Murray, Andie MacDowell, Chris Elliott |
| Trajanje: | 101 minut |
Hajde da se prisetimo jednog klasika.
Koliko simbolike ima u ovom animiranom filmu, tek sad sam svestan. Nekad smo se zabavljali gledajući Pink Pantera – a gledali smo ga i u eri crno-belih televizora – i verovali da je svet naivan baš toliko koliko i mi, dok su nas održavali u stanju prosvećenog dremeža.
Imao bih šta da kažem na tu temu. Ali ne sada.
Odlučni napad na temu se pretvorio u još odlučnije forsiranje jendeka dok nisam dopreo do pruge…
Zujao sam kojekuda po gradu u toku popodneva. A pošto se nebo napunilo simpsonima, poneo sam fotoaparat misleći kako bi bilo baš dobro da se latim atara. Oklevao sam: sunce je još uvek bilo visoko i oštro, a meni je bilo stalo da uhvatim teksturu neba. Vetar je odnosio simpsone i nije bilo vremena za čekanje: krenuo sam van grada…
…A onda sam skrenuo s puta i vozio malo po njivi. Kad sam izbio pred atarski jendek, shvatio sam da imam temu u temi. I nije bilo druge nego da pređem jendek i uhvatim scenu…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (174): 21. septembar 2012.”
Trkeljišući pre neki dan po informacijama o koncertu Cranberriesa, naleteh na vest da mi još jedan dragi bend gostuje u okolini.
Kao što je slučaj sa svim egzotičnim jelima specifičnog ukusa (sušijem, kavijarom, afričkim gusenicama…), Dead Can Dance možete da obožavate ili ne podnosite, nema sredine.
Gornja pesma preuzeta je s albuma “The Serpent’s Egg“, objavljenog 1988. godine. Zanimljivost je da sam pomenuti album (na kaseti) kupio na ulici u istom cugu kada i dva albuma Petera Murphyja, što onomad pomenuh u ranijem prilogu popodnevne muzike.
Nema mi druge, moram za Peštu narednog meseca…
Ovako dramatičan trejler niste gledali odavno.
Jedino, majku mu, uvek mora nešto da fali: jedno osam busplus kontrolora na stajalištu i jedno dva komunalna policajca da izmlate onog kretena koji slika fotoaparatom po autobusu. Ovako, jeste da deluje zanimljivo, ali to nije to… Nedostaje šarm smrdljivog beogradskog vazduha, prljavih trotoara i izdrndanog asfalta. Evropska dekadencija! Horor! Dabogda se ta unija raspala pre nego što stignemo da potrošimo sve pozajmljene pare u pokušaju da im se priključimo, verovatno u svojstvu evropske baba-sere.