Month: September 2012

Jedna na dan (178): 25. septembar 2012.

Jedna fotka oko čije obrade sam se premišljao danima. Bilo mi je teže da odlučim kako ću je obraditi nego da je uslikam…

Neša je velemajstor fotografije i opet sam zaboravio da ga šutnem u cevanicu zato što ne radi dovoljno. Ima čovek drugih briga u životu, to mu priznajem kao olakšavajuću okolnost. Nego neću da ga ostavim na miru, jer kad biste videli njegove radove, bilo bi vam jasno… E, sa njim sam prošetao Kalemegdanom, prvi put posle trideset godina, ne računam protrčavanje uoči koncerta Santane podno zidina pre neku godinu.

Uglavnom, prepustiti se ćaskanju i spontanom slikanju beše odrednica za nedeljno prepodne; a efikasna putanja kojom me je Neša proveo je nešto vredno pamćenja. Iznad terena Crvene zvezde znao je da mi pokaže prolaz za topove na zidu. Da je bilo bolje svetlo, imao bih bolji ulov sa terena, No, u poslednji čas, pogledom sam uhvatio nešto vredno pažnje:

Jedna na dan, 25. septembar 2012: Branitelji zidina

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (178): 25. septembar 2012.”

To su bili dani, braćo draga

Danas se navšrava tačno 44 godine kako je singl “Those Were the Days” koji je otpevala Mary Hopkin dospeo na vrh top liste singlova. Znate, svako ko je tih godina dospevao na prvo mesto UK singlova, a nije se zvao The Beatles, The Rolling Stones, The Kinks ili The Monkees, zasluživao je svaku pažnju.

Ali to nije sve.

Nastavite sa čitanjem… “To su bili dani, braćo draga”

Jedna na dan (177): 24. septembar 2012.

Ovog puta, jedna terenska mini studija na temu “koliko poznaješ svoje staklo”…

Jedno od ozbiljnih i važnih pravila fotografisanja na terenu jeste potreba poznavanja angažovane opreme. Objektiv je najvažnija komponenta u času fotografisanja i nema pardona sa njim. Kad pogrešiš, onda si baš pogrešio. S druge strane, ako znaš neke sitne trikove, to može baš da pomogne na terenu.

Hajde da vam pokažem jedan takav trik: to je izvedba kratke dubinske oštrine, što služi da se istakne objekat u prvom planu i spreči da pozadina bude previše zakrčena, pa da odvraća pažnju gledaoca.

Jedna na dan, 24. septembar 2012: Lanac na mostu na Kalemegdanu

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (177): 24. septembar 2012.”

Traktat o licemerju

Tamo gde se nalazi nevidljiva granica između saosećanja i razumevanja, nalazi se i jedan puteljak kojim idu ljudi koji se odriču dostojanstva zarad zarade, a možda i nekih daljih, još manje časnih ciljeva…

Dugo sam se pitao gde je kvaka sa onim likom koji je iskoristio svoj fizički hendikep i svoju očiglednu blagoglagoljivost i usmerio ih na naplatu mehanizma verbalne estrade. A onda sam tek jutros naišao na ovaj opravdano besni tekst. Pogodio me je iz više pravaca: najpre zato što je to napisala osoba koja je i te kako pozvana da kaže nešto o tom pitanju. A zatim zato što nisam odmah nastupio sa sopstvenim mišljenjem, a imam ga od samog početka. Kada bih znao zašto sam oklevao, objasnio bih to najpre sebi samome. Ne, nije nikakva gužva posredi; verovatno je reč o tome da sam u određenom trenutku zažmurio na jedno oko i sad sam zbog toga ljut na sebe.

Naivnost je sve lakše zloupotrebljavati što je lakše predstaviti se svetu kao mučenik. A još bolje – kao bivši mučenik. A još bolje i od toga – kao neko ko je u svom mučeništvu, tačnije posle njega, doživeo nekakvo nazovi-prosvetljenje, pa sad ima šta da kaže ostalima. Znate, verovatno, o kome pričam.

Nik Vujičić govori na Pravnom fakuletetu. Fotografiju sam ukrao bez ičije dozvole sa sajta koji je takođe već ukrao tu sliku od Tanjuga.

Da se razumemo: u redu je to što je taj lik našao model za zaradu. Nije u redu to što je taj model postao predložak za egzibicionizam koji se svetu predstavlja kao univerzalna pobeda nad nesrećom. Ne, ta slika je ipak višedimenzionalna. Taj Vujičić je našao svoj mir, što je dobra stvar za sve. Usput je našao i početni kapital za motivaciono govorništvo kao izvor čestite zarade, što je dobro za njega. Međutim, on je to podigao na nivo koji je najnoviji vid hipnotisanja gomile u najgorem maniru new age ideologije, što nije nešto što ću prihvatiti.

Isti sam kao i vi, rekao je Nik Vujičić na početku svog predavanja. Odlično. To mi daje pravo da napišem ovo što ću napisati.

Nastavite sa čitanjem… “Traktat o licemerju”

Jedna na dan (176): 23. septembar 2012.

Formalno jesen, neformalno miholjsko leto. Sledeće tri-četiri nedelje su ključno važne za slikanje eksterijera; valja se kretati…

Poučen iskustvom da ovo doba godine služi za šetnju fotoaparata kojekuda, danas sam rado preuzeo ulogu taksiste Jasni koja je nekom hitnim poslom morala za Beograd. Za samo dva slobodna sata koja sam imao, upriličio sam susret sa starim drugom i sa njim sam napravio kratki foto-safari po Kalemegdanu. Svetlo nije moglo da bude gore, ali baš me briga: prijala mi je šetnja i, obaška, prijalo društvo prijatelja kojeg odavno nisam video.

No, uz malo pažnje, sreće i povoljnog vektora obrade, ni loše svetlo nije više nužno loše. Ovu fotku sam odabrao a da nisam ni završio trijažu te sesije.

Jedna na dan, 23. septembar 2012: negde po Kalemengdanu

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (176): 23. septembar 2012.”

Utovar nedeljom, 23. septembar

Jesam li vam lepo rekao da ne treba da gledate televiziju i čitate novine? Zašto me ne slušate? Govorim za vaše dobro, ali vi izgleda ne želite da vam iko drži pridiku o političkoj svesti. Pa dobro, ako je tako, ostanite u političkoj nesvesti.

Kita (crvenih ruža) za braću socijaliste -- sve na čelu sa onim što neće da pije espreso u Sarajevu...Nekako se sve slučilo na gomilu. I video sam ono što nisam hteo da vidim i pročitao sam ono što bih radije da nikad nije ni napisano. Dakako, taman pomislim da ne može gore, a onda vidim kako može gore. I sad sam se kontaminirao mislima koje nisu povezane drugačije nego mojom perverznom maštom i sve se nadam da ću se probuditi iz košmara… A onda vidim da se dešava ponovo i ponovo i da nam neumitno sledi dan mrmota. Šta će biti sa našom decom, mogu da naslutim. Šta će biti sa našim unucima – to ne mogu.

Neće biti bolje, ali idite i potpišite tu jebenu peticiju. Talasanje mora da bude uzajamno da bismo bar deo stanovništva držali van stanja anestezije.

U međuvremenu, nema mi druge: udri brigu na veselje. Dok nihilisti nisu preuzeli i taj domen.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 23. septembar”