Možda ste čuli, možda i niste, The Rolling Stones su lansirali novu stvar pre nekoliko dana. A danas su objavili i koncerte: dva datuma u Londonu (25. i 29. novembar) i dva u Njuarku u Nju Džersiju (13. i 15. decembar). I time je kraju priveden beskonačni niz spekulacija o tome da li će OOUR Gerijatrija obeležiti pedeset godina rada na sceni ili neće. Vešti su oni: natežu tantrički hajp do ivice pucanja, a onda u pravi čas olabave nekom informacijom ili, kao što bi neki dan, novom numerom. E, pa tu pesmu danas slušamo.
Month: October 2012
Bupa žustri hod
Dakle, to u Engleskoj je neka zaraza koja je tinjala četrdeset godina, još od onog predloga da se uspostavi ministarstvo blesavog hoda…
Sad samo preostaje da vidimo hoće li EU leći neku lovu ako onde neko napravi NVO inicijativu za blesavo hodanje. Ili još bolje, da se napravi neki državni program… Zamislite samo Tomu ili Šljivicu kako ulazi u 10 Downing St. hodajući ovako. 
Biti Homo Sapiens
Probudiš se, jednog nedeljnog jutra, na planeti Zemlji. Sve te živo boli. Prokleti grip, pomisliš. Krkneš fervex ili brufen. Gospoja kuva čaj dok pokušavaš da se razmrdaš tako što odeš da kupiš doručak i novine. Vratiš se kući, prestolonaslednik već igra Cars 2. Doručkuješ. Vesti javljaju kako lokalni mali sisač mošnica treska šakom po stolu zbog nečega što je bilo pre šezdeset godina, zato što je neki drugi mali sisač mošnica rekao da su neka dva kamena i tri livade teritorijalno nezavisna. A možda nije zato, nego zato što treći mali sisač mošnica izigrava Prljavog Harija. Onda dvojica u Kini đuskaju onoj stvari tri sata zbog milion evra, a nikoga da im kaže “sine, ne smeš da se brišeš peškirom duže od 25 sekundi”; linijske sudije donose pogrešne odluke; dvorana ima krov koji se neće postaviti dok ne padne kiša. Knjavaš zbog prokletog gripa. Dok si budan pokušavaš da se igraš sa budućim Šumaherom. Dođe vreme za antibiotik. I brufen, naravno. E, tada je već vreme da se kapsula sa čovekom unutra zakači za balon napunjen helijumom, i pošalje 36 kilometara uvis. Onda čovek skoči… pa šta bude.
Jedna na dan (197): 14. oktobar 2012.
I tako, potvrdilo se čudo od statistike: za 27 održanih Dana ludaje, u subotu (centralnog dana) od deset prepodne do sedam uveče nikad nije padala kiša, a hladno ili oblačno u tom periodu je bilo možda tek pet-šest puta. Juče je u tom periodu bilo sunčano vreme – a pre i posle toga sivo, noć pre i noč posle kišovito; ama, nikakvo vreme. Eto, kad te hoće.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (197): 14. oktobar 2012.”
Felikse, mož’ da pljuneš Džou pod prozor
“Istorijski skok”. “Pomeranje granica ljudskih mogućnosti”. “Današnji dan ulazi u istoriju čovečanstva”.
“Malo morgen”, što bi rekli u rodnoj ti Austriji, Felikse. Ovi superlativi su tačni, ali nisu 
namenjeni tebi, već Džou Kitindžeru, čoveku koji je prvi skočio s ivice svemira, pre ravno 52 godine.
Da se razumemo, ne sporim odvažnost ovog čoveka, stvarno treba imati petlju za takav poduhvat. Ono što me nervira je čitava medijska pompa oko toga, kao da niko ništa slično nije uradio pre njega. Na žalost, Kitindžer nije imao Red Bull marketinšku mašineriju iza sebe, niti je YouTube postojao u njegovo vreme.
Da se podsetimo njegovog rekorda, postavljenog 16. avgusta 1960. godine u okviru projekta Excelsior: visina 31.300m, brzina pada 988 km/h, trajanje slobodnog pada 4:36s.
Nastavite sa čitanjem… “Felikse, mož’ da pljuneš Džou pod prozor”
Traktat o odrazu
Može li se preći petsto godina muzičke istorije za pet minuta? Sad ćeš da vidiš!
Moje dugogodišnje drugovanje za Zoćom ima muziku kao lajtmotiv. Njegovo neverovano studiozno poznavanje muzičkih fahova koje najviše volim i pomoć koju mi je pružio učinili su da pre desetak godina najzad uspešno sistematizujem progresivni rock Ostrva. Bilo je to izvedeno na način koji bi bio nemoguć bez tog upliva. Valjda mu je bilo najteže da porazbija sve predrasude, kojih sam bio pun, i pozatvara sve ćorsokake u koje sam upao tokom samostalnog istraživanja, a bilo ih je mnogo. Nikad neću zaboraviti jedno subotnje popodne septembra 1994. godine kad je Zoća stavio jednu gramofonsku ploču na svoj Thorens i rekao: “Slušaj ovo. To si tražio, a da i ne znaš da jesi.” I ovo se razgleglo pod miholjskim suncem Kragujevca
Utovar nedeljom, 14. oktobar
Gledam, slušam i ne verujem da se dešava…
Pritisci rastu: navodno će Nemačka zatražiti ukidanje bezviznog režima za mene i moju porodicu, e zato što su neki ljudi, skrajnuti na marginu društva, pre izvesnog vremena odlučili da iskoriste darežljivost država EU. Ne bi to bilo tako strašno da se onda nisu osokolilli da traže politički azil, ne kapirajući da se azil na lažnjaka ne može dobiti, ali se mogu dobiti penali u državi.
Niko ništa ovde neće preduzeti. Možda će neki od sledbenka fašističkih tendencija u Srbiji već naći načina da provede kontekst mržnje svakoj priči. Svi će nešto da mrsomude i da se prave blesavi, a ja ću da trpim. Oh @#$zda li v#$%%$etinu da se nosi$&#%@!
A možete li vi ovo?
Kažu da je povremeno ustajanje od radnog stola, na minut-dva, veoma korisno po dugoročnu koncentraciju. To pogotovo važi u slučaju da taj kratki predah iskoristite za neku kratku i efektnu fizičku vežbicu. Evo kako to radi jedan neimenovani gospodin.
Kraj je obaška efektan.
Jedna na dan (196): 13. oktobar 2012.
Protutnjali Dani ludaje u Kikindi. Nisam se nešto istrsio slikajući okolo, bilo je i intenzivnijih godina. Malo sam bio i skrenut sa svoje uobičajene putanje ludog fotografa, razlozi nisu bitni, a što je možda i u redu. Što mi reče stari znanac Vlada Sretenović, profi fotograf i vlasnik najuglednije fotografske radnje u mojoj varoši, kad sam mu se požalio da nešto ne ulazim u zonu i ne slikam mnogo: “Nema veze da bude puno slika, pogotovo ako si slikao mnogo prethodnih godina.” Kao i obično, rekao je pravu reč: valjalo je da meračim. A da citiram i drugog prijatelja, Nevena Grujića, čoveka od oka i sa fotoaparatom u ruci: dovoljna je jedna. Jedna jedina.
Nisam uspeo ni da pregledam fotke od dva dana, osim letimice, a kamoli da ih preberem i obradim. Utrčavam sa jednom fotkom za koju sam još na trgu rekao “ako budem zadovoljan, ovo će biti fotka dana”. E, pa zadovoljan sam. 
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (196): 13. oktobar 2012.”
Bez proklizavanja
Unapred vam se izvinjavam, jer pouzdano znam da je mnogo onih kojima se ova muzika neće dopasti. No, takvima se ni ne obraćam. Obraćam se nekolicini koji su uložili svoj mentalni i intelektualni kapacitet da čitaju između redova u muzici koju slušaju.
Kao izvinjenje, ispod crte idu zanimljiva priča i još jedna numera.
Danas sa vama delim verovatno najbolju pesmu koju je stvorio David Crosby, čovek kojeg u domenu rock’n’roll stvaralaštva poštujem više od bilo koga drugog, osim možda Jimija Hendrixa.