Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Danas slušamo nešto veoma, veoma posebno. Ovo je muzička poslastica.
Numera “Soul of a Man” je prastara, iz današnjeg ugla: prvi put u je snimio Blind Willie Johnson još 1930. godine, a obradio ju je ko je god držao do poštovanja korena rhythm and blues muzike. Najjača “klasična” verzija koju znam je ona koju peva Eric Burdon, na albumu iz 2006. godine koji je baš tako i nazvao.
No, ovo je veoma posebno zbog dvojice koji su na sceni. Prvo da poslušamo.
Znate li ko je Pippa? Ne Pippa Middleton, prva prinčevska svastika, nego Pippa iz Kanade, lujka sa Deep Rogue Ram. Uglavnom, počelo je ovako:
A završilo se, uh, ako se uopšte završilo, ovako:
Desilo se više nego jednom: nakon što bih fotografisao neki zanimljiv grafit, on bi bio prekrečen – ili bi čak zid na kome se nalazi bio srušen. S jedne strane zadovoljan što sam makar napravio foto-belešku tih svakidašnjih urbanih elemenata, bivao sam i nezadovoljan što ih više nema. Pošto nisam sujeveran, to ne mogu da nađem vezu između moje akcije slikanja i nestanka grafita, pa ću ovog puta da ispitam stvar empirijski: slikao sam grafit u Blandašu (velikom parku u Kikindi) i pratiću njegovo stanje sledeće dve-tri godine.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (192): 9. oktobar 2012.”
Danas sam se setio filma “Dnevnik motocikliste“. Elem, danas je tačno 45 godina od likvidacije Ernesta Če Gevare, Argentinca koji je napustio karijeru budućeg lekara da bi delio socijalnu pravdu po Latinskoj Americi. O njemu je ispevano više pesama nego o Savi Kovačeviću i Simi Šolaji zajedno, pa je zato valjda i tretiran kao veliki heroj, naročito popularan u okviru bunta ogranka dece cveća u Evropi.
Danas slušamo najpoznatiju pesmu o Čeu, u jednoj od milion verzija.
Legenda je bila dovoljno snažna da niko ne primeti kako je upravo Če bio gvozdena čeljust revolucije koja jede svoju decu.
Hasta siempre, mi mente…
Ali to nije oblak iz pesme “Bio jednom jedan lav”, nego jedan veoma poseban oblak. Oblak iz reklame koja je jedna od najboljih koje sam u poslednje vreme video.
Auh.
Već se večerima patim sa popriličnim zaostatkom u obradi fotografija, pa dok radim, nalazim zanimljive načine obrade i štekujem fotke za projekat “jedna na dan”. Već kad sam mislio da neću naći ništa zanimljivo i da ću morati silom da nalazim ideje, zadesi se jedna fotka za koju sam sumnjao da ću išta uspeti u obradi. E, pa uspeo sam. 
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (191): 8. oktobar 2012.”
Uz nedovoljno publiciteta i uz saznanje da Oni Koji Vladaju Medijima mogu da učine da nešto ne postoji iako je globalnog karaktera, 29. septembra je održan besplatni rock festival u Central parku u Njujorku. Cilj tog okupljanja je bio da se svetu još jednom skrene pažnja na rastuće siromaštvo u svetu, ono koje nije posledica katastrofe i razaranja, nego je uzrokovano metodama globalizacije i ukrupnjavanja već prevelikog kapitala. Na kraju je održan zajednički nastup koji je poveo najveći dasa među izvođačima.
Snimak je tehnički loš, ali to nema nikakve veze sa porukom i zato nemojte da njavrčete.
Lik iz ove priče je ekscentrik. Bez obzira na to, negde u tragu njegovog bavljenja time čim se bavi postoji svojevrsni romantičarski duh. Elem, obratite pažnju na detalje.
I ko zna šta bi bilo da ga nisu naterali da sruši prvu instancu katedrale od smeća.
Jeste da je bio nedeljni dan, ali je ceo bio ispunjen k’o oko društvenim aktivnostima, pa se nisam nešto bavio fotkama mimo porodičnih zapisa i nekih privatnih beleški – ništa za projekat “jedna na dan”. To je uobičajeno vreme da vidim šta je preteklo u arhivi, a toga uvek ima. Čak, već neko vreme obeležavam kandidate kojima ću da se pozabavim kad mi se ukaže prilika, kao sad.
Prisetio sam se fotke oko koje sam se potrudio još na licu mesta, a povoljni vid obrade pomogao da izađem na kraj sa detaljima. Pogledajte:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (190): 7. oktobar 2012.”
[EDIT] Važno: Molim vas da odmah po čitanju ovog priloga pročitate i komentare ispod. Pojavile su se činjenice koje ukazuju na to da stavovi izrečeni ovde nisu tačni. Poseban problem čini to što referenca koja je bila izvor ovog pisanja više nije dostupna na netu, a pojavila se drugačija – de facto iz istog izvora, što konfuziju podiže na još viši stepen. Zbog toga, nije zgoreg sve primiti sa zrnom soli. Upozoreni ste.
Boris će mi oprostiti što ću parafrazirati njegovu najavu jučerašnje muzike za popodne: insistiram da pre bilo kakve rasprave najpre čujete ovu pesmu. Posebno vas molim da obratite pažnju na tekst.
Šta je sad ovo, pitaju se mnogi. I ko je sad pa ova?
Ovo je originalni tekst pesme, a “pa ova” zna šta radi, jer je dobro školovana baš za to.
Nastavite sa čitanjem… “Hajde, Jano, da već jednom naučimo tekst te pesme”