Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ala bi to bilo veselo!
Valjalo bi uspostaviti koncept alternativnih reklamnih spotova. Evo idealnog spota za mekdonalds. Mada, priznajem: bio sam slab na njihovu pitu od jabuka i filter kafu. Ali, to me je odavno prošlo.
Imate li neki predlog za alternativni spot?
Mislio sam da sam video sve što se može videti na gusanijadama.
Vraga: ni blizu.
Prođe još jedna gusanijada, a ovoj sam se posebno radovao jer je prva za koju imam doličnu opremu za fotografisanje. Međutim, šta se babi snilo… Najpre, počelo je ranije nego inače; na netu informacije o vremenu i tačnom mestu održavanja ni slovceta, a ja lokalne radio i TV stanice ne konzumiram, nije dobro za zdravlje. Ajd’ dobro, zateknemo početak treće borbe, koja nije dugo trajala… Neuobičajeno velika pauza između borbi… Jedna borba od šest sekundi… Sledeća od petnaestak sekundi… Foto-mućkovi na laganoj kišici i jakom vetru… I najzad, jedno zanimljivo nadmetanje za osvajanje srdaca ženskog dela jata, tabačina koja je trajala dovoljno dugo da bude zanimljiva za slikanje. A glavno finale, ono na koje su mnogi znalci polagali nade da će imati epski karakter, jer oba guska su šampioni izdržljivosti – nije održano jer jedan od takmaca je bio nešto indisponiran…
No, ulov je mali, slab i nedostaje mnogo toga – scene, rakursi, kompozicije – ali nije da nema. Čak i jedno iznenađenje, nešto što nisam primetio tokom slikanja: rvački zahvat!
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (331): 24. februar 2013.”
The Rome Pro(g)ject je naslov koji sadrži očiglednu igru reči. Kovanica sačinjena od reči “progressive” i “project”, ona u sebi krije nešto veoma zanimljvo i vredno pažnje ljubitelja progresivnog rocka, u koje se ubrajam i ja.
Sa idejom da kreiranja muzike u slavu celokupne istorije grada Rima, muzičar Vincenco Ricca je tokom 2012. godine okupio crème de la crème evropskog progresivnog rocka i zajedno sa tim uglednim muzičarima koncipirao i sastavio izvrsni višeautorski rad pod nazivom The Pro(g)ject Rome. Poslušajte:
Prepoznali ste ko svira? Bar gitaristu?
“Naređujem da postupite po nahođenju, jer mi nemamo pojma šta da radimo sa nepostojećim procedurama u ovakvim slučajevima…”
Jedan od fenomenalnih političkih manevara za koje sam čuo beše jedna ujdurma tokom koje su tadašnje lokalne vlasti u varoši u kojoj živim predali vodu iz vodovoda na analizu laboratoriji za koju pouzdano znaju da nemaju spektrometrijsku analizu svih mikroelemenata. Kao posledica tog manevra, na raznim mestima u standardnom obrascu izveštaja o analizi vode zatečen je podatak koji glasi “— %”, što je brže-bolje (verovatno prema nečijoj preporuci) protumačeno kao “tog i tog govneta u vodi nema”. I to je javnost progutala pre nego što se našao neko ko je upozorio, ovog puta bez podrške medija, da niz crtica umesto nule ne znači da tog sastojka nema u uzorku, nego da uzorak nije ni testiran na prisustvo tog sastojka.
To je zona poluistine, za koju ne prestajem da tvrdim da je stotinu puta opasnija od laži. Eufemizam koji se koristi i ovih dana glasi: “analiza nije pokazlaa da ima toga i toga”. A izjava koja bi bila validna trebalo bi da glasi: “analiza je pokazala da nema toga i toga”.
Znaš kako je: stotinu nekih malih TV stanica, valja da imaš nešto što drugi nemaju. Recimo, reportera u avionu koji služi za takmičarsku akrobatiku. Sanjao čovek godinama da bi hteo tako nešto da proba, a onda… A onda su se dogovorili da mu pruže ugođaj opterećenje pri ubrzanju od 8 G, pa da vide može li da izdrži dvadeset sekundi…
Setio sam se poente onog vica o papagaju u avionu koji je dobacivao stjuardesi…
Bliži se proleće… Barem je boja bila takva u subotu popodne…
Zatekao sam se u pola tri u gradu, imao sam tri minuta na raspolaganju (doslovno) i odlučio da po svaku cenu pokušam da uhvatim tu čudnu boju svetla koja liči na zlatno svetlo, ali nije – sunce je bilo još visoko u pola tri popodne, na jugozapadnom nebu. Tras, tras, tras, možda je to ta… Pa i bila je, ali uz tešku primenu makaza…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (330): 23. februar 2013.”
A blast from the past: sećate li se Primitivsa?
Bili su deo indie muzičke scene polovinom osamdesetih, a široku popularnost stekli su kada je objavljena fotografija na kojoj Morrisey nosi majicu tog benda. Objavili su tri studijska albuma do početka devedesetih i raspali se posle komercijalnog neuspeha poslednjeg od njih.
Krajem 2009. ponovo su se okupili radi svirke u čast preminulog basiste Stevea Dullaghana. Nije postojala neka ozbiljna namera za nastavkom zajedničkog rada, ali je reakcija fanova i kritike bila toliko pozitivna da je kao rezultat prošlog aprila izašao album Echoes and Rhymes. Naredni album se sprema već za mart, a pre 4 dana je s njega sišao singl “Lose the Reason“.
Кад год ухватим себе да пробирам међу својим фотографијама, ова увек некако уђе у ужи избор, па испадне, па следећи пут опет. Нешто као зла пара, или Нушићев рукопис “Сумњивог лица“. Е па, нећеш више.
Не, нисам утаманио фотку. Напротив, кад је пре неко вече ушла у најужи избор, кад је требало да изаберем две од последњих пет, рекао сам “иде ова… и они киосци, готово”.
(веелика је овде)
Немам појма зашто ми се оволико свиђа. Да ли због девојчиног лика, позе, ухваћеног тренутка, позе њих троје и како гледају ка десном углу… Поврх свега, ни прилика није сасвим јасна. Ово је са годишње изложбе студената Факултета ликовних уметности, и у овој просторији излажу вајари, ал’ се то никако не види. Нити ова гомила у десном углу личи на скулптуру, нити оних пар блокова, а понајмање момак у позадини – иако јесте, он је сатима стајао тамо са пиштољем на компримовани ваздух, и отприлике сваког минута би га уперио као на слици, опалио пет секунди шиштања, и спустио руке. Ето, сад има и контекст, и опет не знам зашто ми се баш ова свиђа. Било је можда и бољих кандидата из исте сеансе, сликарска изложба је, шта би друго, сликовита, али сам због нечега запео баш за ову.
Другари у клубу су се мало нећкали око фотке, само због падајућих линија са стране – што се није дало избећи, јер сам ово снимио из дворишта, где је тле бар 60цм ниже од пода у приземљу. Дакле ја сам напољу, на нижем, гледам унутра и одоздо – пеглање линија би у ствари покварило све. Било је предлога да мало скратим са леве и десне, ал’ онда би се тај контекст, то напољу/унутра, изгубио, те сам решио да иде каква јесте.
Годинама нисам одштампао неку своју фотку само зато што ми се свиђа. Биће занимљиво да је видим изложену.
Prvo je naučio da ovladava resursima:
Morao sam da se vratim. Da proverim tu scenu i da nađem mir sa njom.
Rekoh već, na prethodnoj fotki beše dilema da li da uslikam luster naglavačke. Nisam to uradio, ali crv je ostao negde u mislima…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (329): 22. februar 2013.”
