Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
I was so down… I had completely lost my way
When I hit Broadway I began to realize
That all they are are scars from another life
Pošteno da vam priznam: od časa kad sam prvi put čuo za ime Michael McDermott do objavljivanja ovog priloga prošlo je svega oko četiri sata (gracias, hombre!). I šta da vam kažem drugo, nego da mi je žao što za to ime nisam čuo ranije. Ali šta je, tu je. Hajde da naučimo nešto danas.
Ser David Attenborough je legenda na polju popularizacije prirode, osobito životinjskog sveta. I stalno nađe neku ekskluzivu. Pazi ovaj eksperiment: našao je dve slične grane različitih biljaka i podmetnuo ih majmunima. A majmuni su znali koji listovi su valjani kao sredstvo za zaštitu od komaraca…
Uvek mi zvoni ona stara parola: priroda ne čini skokove. Postoji ko zna koliko dubok smisao ovom gestu.
Foto-beleška o hrčak-metodama…
Diskovi se prepunili, redundansa postala nemoguća, došlo vreme da se latim šteka blanko DVD-ova, pa da sklonim sve što se može skloniti. Jer znate kako ono kažu: nije pitanje da li će neki disk crći, nego je pitanje kad će. A moji diskovi su u pogonu već 32.000 sati…
Lopatanje traje od polovine prošle nedelje. Backup foto-sadržaja ste već videli… I najzad sam pri kraju. Sve složeno, provereno, dokumentovano, katalogizovano… A pošto ja volim da držim važne materijale u plastičnim kutijama u namenskoj polici, to je na kraju izgledalo ovako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (318): 11. februar 2013.”
Danas se prisećam hitića iz doba singlića, iz vremena kad je sve bilo dovoljno naivno da bi smelo da se izrazi u deminutivčićima. Grupa Shocking Blue je prototipčić takve muzičice: ovaj holandski bend je imao svojih pet minuta (tačnije: tri minuta) te 1969. godine.
Kodachrome je obeležje jedne ere u fotografiji: ovaj kolorni film za fotografiju je bio toliko popularan da mu je čak i Paul Simon spevao pesmu. Međutim, vreme romantike je iza nas: danas svaka šuša ima digitalni fotoaparat, pa onda slika nekakve klikere i to prikazuje svetu kao da je bogzna šta (“Čim se luda se ponosi, pametan se stidi…”). Međutim, ima onih koji su radni vek proveli koristeći taj film. Valjalo bi pitati njih kako se osećaju… Tokom 2009. godine, poslednja rolna pozitiv-filma Kodachrome 64 je sišla sa proizvodne linije. I to je to, nema više. Nikad više.
I šta sa tom rolnom? Nije red da prođe bez pompe.
Dali su je pravom čoveku u ruke i rekli mu da snimi šta god hoće, gde god hoće. Steve McCurry je autor one fotografije devojke izbeglice koja se nalazi na najpoznatijoj naslovnoj stranici u 125 godina dugoj istoriji časopisa National Geographic. A pre i posle te čuvene fotke, McCurry je napravio nebrojeno snimaka tokom tridesetogodišnjeg manje-više stalnog angažmana za ugledni časopis. A šta je čuveni fotograf uradio sa tom rolnom filma, pogledajte u ovom dokumentarcu.
Povratak na mesto zločina…
Prošlo je skoro dve godine (dobro de, minus dva meseca) otkad sam slikao onaj reprezentativni infrastrukturni objekat u kikindskom tzv. Mikro naselju° i toga sam se setio kad sam ove večeri išao na socijalnu geštalt-terapiju°°. Nemajući priliku da razmišljam o bilo čemu drugom pametnom, setio sam se te stare fotke i odlučio sam da napravim novu.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (317): 10. februar 2013.”
Danas krljačina. I to ultimativna, što bi rekao Bajro.
I tako, sedimo sinoć Marinko i ja, pa de dokačismo Erica Burdona, pa pomenusmo i koncert u Domu sindikata u Beogradu 2006. godine. I taman on reče kako se gorko kaje što nije pohodio koncert, kad ja veoma neobzirno nastavih da mu prepričavam lični doživljaj interpretacije numere “Sky Pilot“, što je bio trenutak koji ću pamtiti dok sam živ… Ili barem dok ne pobrljavim. Nema druge nego da se iskupim Marinku nalazeći interpretaciju iz iste godine i sa istom ekipom, mada ovde fali doživljaj pripreme za ovaj čas…
Mislite kako god hoćete. Jedite šta god vam drago. Boriću se za to vaše pravo dok god ne počnete da mi namećete jelovnik i prateći katehizis.
Razumem lične stavove, načela kojih se pojedinci drže i ideja koje služe kao vodilje nekom ljudima. Ne razumem potrebu da se takvi principi nameću drugima do nivoa ideologije. Zbog čega nastaje takva potreba onih koji upražnjavaju bilo kakve posebnosti, ne uspevam da razumem, a nije da se nisam potrudio.
Jeste, pogodili ste: govorim o vegetarijancima, a pogotovo o tzv. veganima.
Da ponovim, jer moram (u suprotnom će krenuti da me ubeđuju u nešto drugo): apsolutno podržavam svačije pravo da bira svoj jelovnik i načela koja oko tog jelovnika važe. Štaviše, ne pada mi na pamet da ikoga ubeđujem u suprotno ili ma kakvo drugačije mišljenje. Čak ću i pomoći nekom veganu koji je moj gost da održi svoju nameru o načelu ishrane kojeg se naročito drži.
Ovog jutra, poslastica! Sunita Williams, oficir američke vojske i jedna od najiskusnijih žena-astronauta (i astronauta uopšte!), vodi nas u obilazak Međunarodne svemirske stanice (ISS).
U slučaju da ne razumete baš sve, probajte sa titlom na engleskom. Ja sam razumeo sve, jer Ms Williams govori izuzetno čistim i razgovetnim jezikom. Nego me je razvalila tim ludilom gore-levo-dole-osim-ako-evo-ovuda-onda-… 
I što reče moj drug Zloba, koji me je prvi i uputio na ovaj sadržaj: “Kako je Holivud sve promašio, jer stvarnost je mnogo šašavija”… E, vala baš.
From: kum Grba
To: Luka
Dragi moj Luka,
Čujem da imaš neke klikere, a meni trebaju klikeri na zajam, za fotografisanje. Možeš li da mi pomogneš?
Trebaju mi dvoperci, troperci, četvoroperci, šta god da imaš. Jednobojni, šareni. Vraćam čim završim sa fotografisanjem. A najuspelije fotke dam i tebi za desktop. Pa kad te pitaju drugari šta ti je to, a ti kažeš „to su MOJI klikeri“.
E, pa ako imaš te klikere, onda ili ja da dođem kod tebe ili ti kod mene, može i večeras.
Šta veliš?Pozdrav,
kum Grba
From: Luka
To: kum Grba
Može, imam dosta klikera. 😀
Šta je bilo posle:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (316): 9. februar 2013.”