Month: October 2013

Igre bez granica: poruka koju je lako razumeti drugačije

Whistling tunes we hide in the dunes by the seaside
Whistling tunes we’re kissing baboons in the jungle

Ne znam gde ste u subotnje popodne ranog oktobra 2013. godine. Ja sam na putu za Beograd, gde imam susret koji je iz raznih (uglavnom objektivnih) razloga odlagan 25 godina. I tamo će biti šta će biti. Ne vredi da očekujem ili izbegavam očekivanja, jer znam da ne vredi to tako posmatrati. Peter Gabriel je čovek koji na sceni ne kalkuliše, nego radi vredno, u čemu mu pomažu neki ništa manje vredni prijatelji.

Zbog toga današnja najava ne referencira nijedan koncert. Prisećamo se jedne od važnih angažovanih pesama iz repertoara velikog muzičara.

Nastavite sa čitanjem… “Igre bez granica: poruka koju je lako razumeti drugačije”

Horror Simpsons

Ovo ste možda već videli, ali ne mari: vredi da se vidi ponovo. Da podsetim, reč je o tradiciji da se neka epizoda serije “The Simpsons” posveti Danu veštica.

Dakle, ova dva i po minuta je kreirao Guillermo del Toro, kultni reditelj. Navodno, u 150 sekundi se moće daći stotinu referenci na razne filmove strave i užasa. Bilo bi zanimljivo da probamo da sastavimo spisak tih referenci.

Što se mene tiče, lični favorit je tekst koji Bart ispisuje na tabli… Vampire bat

Jedna na dan (3-96): 4. oktobar 2013.

Izašao sam iz kuće samo na pet minuta, ali svetlo je bilo oštre zlatne boje i ja sam poneo fotoaparat sa sobom. Dadoh sebi u zadatak da uhvatim to nebo, tako pregorelo kakvo je bilo i u mojim očima, a slutio sam i kako ću obraditi fotku ako li samo uspem da dosegnem dobar kadar. Nisam se sam setio, nego mi je ova scena došla kako sam nailazio na nju: jako svetlo, tri tornja, okvir od krošnji drveća i prilika da izvučem dubinu scene kako dolikuje.

Samo dva trostruka okidanja su bila dovoljna da znam da imam ono čemu sam se nadao.

Jedna na dan (3-96), 4. oktobar 2013: Vazduh boje zlata

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-96): 4. oktobar 2013.”

Versaj (čas istorije)

Tamo gde je trebalo da se dese, revolucije su se odigrale odavno. I danas, bili mi toga svesni ili ne, trpimo njihove posledice. Srbi, po svom starom, dobrom običaju, kasne i sve im je neko drugi kriv, ne shvatajući da (h)istorija neće da čeka da se smislimo i da će je pobednici nanovo napisati, hteli mi to ili ne.

A dok se smislimo, prođe voz! Eye rolling smile

Vala, dokle ćemo tako? Kao da smo večiti ponavljači, koji nikada ništa ne nauče iz svojih iskustava.

Nastavite sa čitanjem… “Versaj (čas istorije)”

Sve je zanimljivije kad je usporeno…

Hm… Da proverimo.

Izgleda da je lik u pravu.

Jedino, nikako ne mogu da ukapiram: zašto, ali ZAŠTO moraju da povezuju te video zapise sa tako agresivnom, nimalo prikladnom muzikom? Je li to neki šablon? Pravilo? Fetiš? Kao, ako je muzika tako glasna i agresivno intonirana, onda je ukupan utisak bolji? Not.

Jedna na dan (3-95): 3. oktobar 2013.

Slučajni pogled, pravi trenutak, luda ideja i deset minuta na pretek. Rezultat: mrtva priroda.

Kod Cicike nema šale: kitnikez se sada proizvodi u epskim količinama. Ishod je, uglavnom, lirski, mada opipljiv po svim načelima dijalektičkog materijaliz… A šta ja tu pričam koješta: osim kitnikeza, dobili smo i tri dunjca (“muške dunje”). I baš mi beše naspelo da uhvatim jedan određeni ugao ta tri ploda i imao sam ideju kako ću da ih obradim. Malo mistike: mora da ispadne kao crtež olovkom.

Jedna na dan (3-95), 3. oktobar 2013: Dunjci

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-95): 3. oktobar 2013.”

Једна од пре: рода

Како рече газда, хватање птица у лету дугом цеви је заметна работа. То неће да чека, има птичји мозак, прне и нестане. Никад од птичурине права позирача.

Откако имамо башту на селу надлећу нас роде. Прве године се нисам много трзао на њих, знам да ми Фуџислав килаво изоштрава кад се добро призумира, никад галеба у лету нисам људски ухватио а носио сам га (Фуџислава) сатима по плажи. Прошле године ми је стигао Канон, али са стандардним сочивом. Набавио сам онај адаптер за навој м42, и дао се у набавку дуге цеви. И стиже цев, средином августа, међутим цврц.

То што смо ми у основној учили, да у јесен птице селице одлазе на југ, то мачку о реп. Роде одлазе око десетог-петнаестог августа. Прво изазову неколико кратких спојева по селу, јер младе роде лете ниско док уче, па закаче ногама жице. Онда се скупе на некој њиви, кажу очевици да је то читав конгрес, и одлете.

Ове године сам неколико пута носио дугу цев на башту. И исплатило се. Имам десетак пристојних снимака из наше баште, и комшијских, кад рода слети и чепрка, што у потрази за клопом, што за грађевинским материјалом. А и некако су се навикле на нас па су ове године летеле ниже.

(наравно, ту је и велика) Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: рода”

Ne želim doktora!

Leto 1971. godine je bilo lepo. Nije bilo varljivo, kao ’68. I uvek ću ga se sećati. Tada sam izgubio nevinost. Ne mislim na ONO, u to vreme sam još uvek išao u osnovnu školu i ONO je, još uvek, bilo daleko od mene. Flirt male

Izgubio sam muzičku nevinost: prešao sam sa singlića na albume. Albuma nije ni bilo da se kupe, sem jedne loše kompilacije Bitlsa i jednog Elvisa u živo. U to vreme Ljuba “Cezar” je bio moj idol, jer kod njega sam sretao dobre ribe, nekoliko godina starije od mene, a i zbog stranih ploča koje su mu roditelji, gasterbajteri, slali iz Francuske.

Imao sam sreće jer mi je Ljuba, nesebično, pozajmljivao ploče na slušanje. Po prvi put sam čuo ozbiljne stvari i polako shvatao da rok muzika nije A i B strana singla.

Još uvek znam koje su ploče to leto provele kod mene: The Best of Nice, Free – Fire And Water, Humble Pie – Town And Country, i neka kompilacija na kojoj sam upoznao grupe Yes i Dada.

Od tada, više ništa nije bilo isto…

Nastavite sa čitanjem… “Ne želim doktora!”