Мада у начелу не идем на места која се зову на енглеском, за комшију сам учинио изузетак, јер му се место зове “Гринфилд”, по нашој месној заједници “Зелено Поље”, што није ни тако лош штос. И што има лашко чрно.
Лашко чрно смо пили укупно једном пре тога, кад смо оно 1976. из Врсара скокнули до Трста. Одвезао нас другар до Копра, ми се бавили пазаром и шетњом цео дан, и увече успели некако да побркамо часовне зоне и стигли да у Копру видимо спремачицу како затвара станицу, отишао последњи аутобус. Стопирање до Врсара би било подугачка прича за себе, али успут смо, онако гладни и жедни, поред пумпе у Порторожу изручили по криглу тог лашког чрног… што смо запамтили.
И онда се испостави да комшија, јелда, има баш то. Овде.
Овај шанк ме се баш дојмио. Вели газда да га је уређење добро коштало, ал’ исплатило се. Јесте да је амбијент само део разлога зашто често понесем фоткалицу (други део је што има дечију играоницу па често водимо унучиће кад су ту), али да је добар, добар је. Кад погледам шта сам све снимио код њега за ових ни двадесет месеци откако је отворио, нашао бих бар петнаест фотки које би биле за овде.
S jedne strane, sasvim je u redu da ljudi prekriju svoje svakodnevne frustracije sanjarenjem o boljem životu, pri čemu nije ništa novo da su najglasniji oni koji san o boljem životu projektuju na zemlju Dembeliju u kojoj će današnji ћириличари počistiti gamad za račun budućih naraštaja patriJota, potomaka onih koji nisu znali kako se vadi pasoš i kako se kupuje avionska karta.
Ali, nije bitno to. Bitno je nešto drugo: kad god neko zapita o tom teniseru, neko mu u roku od nekoliko sati zapreti smrću. Ali niko ne zapreti ničim, pa ni policija krivičnom prijavom onome ko zajebava predsednika države – baš kao što bi se desilo u svakoj iole uređenoj državi. Eventulano se malo pokrenu botovi, ali i ta moda je prošla.