Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dešavalo se nekad.
Kakva su to vremena došla: ni jubileje više ne razaznajemo.
Da baš ne galamimo previše, jer već smo skoro-pa-matori, ali današnji prilog o The Allman Brothers Band je bio prvi posle pethiljadadevetstodevedesetdevetog na Suštini pasijansa.
Umalo da nam promakne.
Eto, tako. Tek da ne bude da vam nismo rekli.
Nema na čemu. 
Dobri naš narode,
Ove trivijalne večeri, na Suštini pasijansa se dešava jedna sasvim netrivijalna stvar: predstavljamo vam novog člana naše male autorske družine, osmog po redu priključenja.
Đorđe Grujić AKA dJOLE Corto ume i sam da se predstavi:
Opet je počelo: narodu treba hleba i ig…
Narodu treba igara.
Upamti dobro šta ću ti reći: ništa nije onako kako misliš da jeste ili (još gore) kako vidiš ili ti se čini da vidiš. Ako misliš da je tako kako vidiš, to je samo zato što te niko nije naučio da pravilno razumeš stvari. Ne, nije bitno da budeš pametan. Bitno je da budeš poslušan i sve će ti se kazati samo. A uz malo sreće, sve će ti se i dati, doduše ne samo, nego… Gledaj.
O genuju Johana Sebastijana Baha znate i sami od ranije, mi smo vas ovde cimali više puta (poslednji put baš vrlo nedavno), a svima nam je jasno da bi tu imalo šta da se objašnjava dugo, dugo…
Umesto objašnjavanja činjenice da je matematička struktura nekih Bahovih partitura bila savršena, a savršenost ili ne može da se objasni ili je to neotrebno, evo jedne prilično ekstravagantne demonstracije.
Иако Зрењанин има и некакву периферију, центар је ипак много фотогеничнији, због старости и због реке, па госте водимо тамо. Брета знам још од 1997, кад ми је имејлом одговорио на питање “зашто у Америци нема села”. Јер није могао краће а за форум је дугачко.
Отад се дописујемо, а после смо били и комшије – условно речено, на сто миља, па после на двеста педесет. Посетио нас је тамо десетак пута, а посетили смо и ми њега.
А онда више нисмо били комшије, но њему није сметало. Трајало му је скоро пет година док је испунио обећање да ће да сврати, али га је испунио.
(велика)
Ако вам се призор чини познат, то је зато што вам је познат. Већ смо имали фотку овде (Грбо, помагај, не могу да нађем линк), снимљену са скоро истог места, и наравно скроз другачију.
Sa suzom u oku, Suština pasijansa se oprašta od jednog od najvećih umetnika čiji jezik smo razumeli.
Daj, stani načas i daj mi snage da oprostim se bar od nje. I da mi društvo pjesmu svrši. I da se čaša ispije.
Zbogom, Pesniče. Bila je čast živeti u tvoje vreme.
Zvoni vam negde ime iz naslova? A šta ako kažemo “Looney Tunes“? A da li vam išta znači stara parola “That’s All, Folks“?
Chuck Jones je bio jedan od reditelja crtaća za Warner Bros Cartoons. Tokom perioda od preko 20 godina na tom poslu, u više od 200 filmova koje je režirao, razvio je metode za gestove animiranih junaka koje, po mnogima, nisu prevaziđene do dana današnjeg. O tome govori sledeći kratki video zapis.
A koji je vaš omiljeni junak iz serijala Looney Tunes? A koja faca?
Tako rečeno, već zvuči strašno. Ali to nije ništa spram onog što ćete sad čuti.
Promaklo nam je, ali nećete nam zameriti: juče je bilo tačno trideset godina kako je održan Live Aid, bespogovorno najvažniji muzički događaj u istoriji modernog sveta. Sve je do danas rečeno o tom veličanstvenom događaju, a mi, koji smo savremenici tog dana, dobro znamo da to tada nije delovalo nimalo naivno. Muzika je pomerala svet, a harizma zvezda koje su uzele učešća na koncertima u Londonu i Filadelfiji bila je besprekorni znak da se dešava nešto važno. I jeste bilo važno.
Tek danas osećamo gorki ukus naivnosti koji je ostao nakon što smo najzad shvatili koji to zupčanici i za čiji račun zaista održavaju ekonomiju sveta.
Ama, jebem ti sreću, ne mogu ni sada da pređem preko toga: ne samo da sam tad gulio svoje tužne vojničke dane, nego mi uvališe da budem dežurni baš tog dana, pa su mi upropastili veći deo gledanja koncerta. Ali se dobro sećam kako su mi zamalo suze grunule kad sam začuo ovaj početak Live Aida. Bio je to početak koji nije mogao da bude bolji.
Na stranu i reputacija velike grupe, kakva je Status Quo zbilja nekada bila. Na stranu i himnična prangijaška pesma koju ne možeš da ne voliš. Čoveče, trebalo je imati ovolika muda pa izaći na pozornicu, i to ne pred 70.000 ljudi na stadionu Wembley tog vrelog dana, već pred dve milijarde ljudi ispred TV ekrana širom sveta.
Takav full contact dodir između muzike i televizije, braćo draga, neće se ponoviti nikad.
Nastavite sa čitanjem… “Šta ostade od plemenite ideje posle trideset godina”
Vreme je za ispiranje moz… uh, k-hm… Aj’ ponovo.
Vreme je za moralno-političku poduku o ponašanju starešine JNA, jer primećeno je da neki drugovi sprovode devijantne i neprihvatljive ideje.