Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Nerviraju me ovi spikeri na televiziji. On će nama “Poštovani gledaoci kraj malih ekrana”! Nama, bre, ej, nama! A mi imam0 “plazmu” od metar i po, bre!
Ima na tim televizijskim stanicama neka babaroga, garant. Ne znam da li je jedna osoba čije usluge TV-stanice plaćaju ili svaka stanica ima svoju babarogu. Znate na šta mislim – babaroga je osoba (nebitan pol) koja određuje granicu starosti od koje je neki emisija/film/serija prihvatljiva za gledanje.
Budalaštinama nikad kraja. Triput sam se zatekao ispred televizora i svaki put čuo neku glupost vrednu podizanja spomenika. Biće materijala za utovar, vidim ja.
Baš se zatekoh ispred jednog televizora i gledam reportažu o medvedima koji su se nakotili preko mere na Karpatima, pa stanovnici rumunskih gradova na obodu karpatskih šuma imaju mnogo problema. Samo u Brašovu, 2010. godine je zabeleženo 14 incidenata sa veoma ozbiljnim povredama osoba. Međutim, ubijanje medveda je zabranjeno aktima Evropske unije – u kojoj medveda više i nema, osim u zoo vrtovima – a i za onih 300 medveda koje smeju da upucaju, papirologija je tolika kao da svaki medved treba da bude lansiran u nisku orbitu.
I dok traje birokratska zavrzlama prvog reda, medvedi haraju po naseljima, ulaze u dvorišta tražeći hranu, prevrću kontejnere, napadaju prolaznike i izazivaju kolaps u saobraćaju, mnogo je važnije da budemo füni prema njima, jer to su evropske vrednosti.
Živo me zanima šta bi bilo kada bi prvi Nemac završio sa 140 šavova po celom telu, kao što se to desilo jednom nesrećniku u Rumuniji pre dva meseca. Da li bi i tom medvedu pisali elaborate o preseljenju u tzv. humanim uslovima? Kako da ne!…
Budalaštinama nikad kraja, kao što rekoh. Evropo, nataknem te tako pametnu.
Ukupno 40% industrijskih nesreća dešava ponedeljkom ili petkom. Možeš misliti. Dva od pet radnih dana.
Statistika, naša dika, što poželiš, to naslika. Na primer, ja bih statistikom mogao da dokažem da postoji jedinstven uzrok za svaki razvod braka: to je sklapanje braka. Nepobitno je utvrđeno da 100% svih razvoda ima brak kao preduslov da se desi.
Znate li za kakvu jednako glupu ili još gluplju statistiku? Samo napred!
– * –
Tokom nedelje, prvi put sam iskusio neuspešnu nadogradnju WordPressa. Sreća, pa ovaj stari konj radi backupe. Sve sam vratio u prvobitno stanje za petnaest minuta. Ali, nije da nije, oblio me je hladan znoj koji sam poslednji put osetio kad sam čuo onaj zvuk iz računara koji je koštao 11.000 DEM.
I tako, uglavnom, prisetio sam se zašto sam ono odlučio da pobegnem iz informatike. Nisam pobegao dovoljno, zasad. A znate li zašto? Još uvek nisam zaboravio dovoljno toga.
Svejedno: i dalje tvrdim da sam više zaboravio nego što će neki ikada znati. Međutim, ovo ne kažem iz prepotentnih pobuda, nego kao poražavajuće saznanje da ne mogu da prepoznam nijednog klinca koji o grani tehnike kojom sam se ja bavio zna mnogo više nego ja i istovremeno ume da to prenese drugima. Po mom računu, do sada je moralo da ih se pojavi barem pet takvih. Nijedan, jebote. Nijedan. Valjda niko više neće da radi za tepsiju ribe kao što sam ja predugo radio. Ne zameram im.
– * –
Onaj mamlaz koji mi lomi primerke National Geographica me je toliko izdresirao da se sad deranžiram i pitam “ko tu koga” kad god mi naleti potpuno neoštećen primerak. Kakva su to vremena došla!…
Ali to mi je daleko manji problem u ovom času. Ove redove pišem u drugom satu petnaestog decembra, nakon tačno četiri odlaganja pisanja. A sintagma “prelistavam novi NG” je postala pomalo groteskna u mom sopstvenom rečniku jer, verovali vi meni ili ne, proteklo je dvanaest dana (!) od pristizanja novog broja do vremena da čestito prelistam broj i pročitam ponešto.
A nisam bio lenj. Istina, pregurao sam jedan vikend sa prehladom, ali neću se vaditi na to; mogao sam da čitam u krevetu… Očigledno, nešto jako moram da menjam u svojim navikama da bih namestio više vremena za sve ono što želim da radim, a smatram i da vredi. Da ne pročitam ceo NG do časa kad pristigne sledeći broj – to mi se desilo previše puta u poslednjih godinu-dve dana.
Prelistavanje za račun Suštine pasijansa je i imalo ideju da čestito prelistam (čitaj: pročitam) pristigli broj, ali izgleda da ne vredi. Moraću da se preorijentišem na ustajanje dva sata ranije, izgleda. Misliću o tome sutra; a sad, zna se: puštam Radio Paradise u uši, jak čaj od mente je već drugi koji pijem večeras, pa krećemo polako. Blodwyn Pig – Dear Jill, boktemazo! Otkad ovo nisam slušao!…
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam decembarski National Geographic”
A sad da vidimo kako se u ovoj državi rešavaju problemi.
Izvinite što ću vam ovim pokvariti dan. Ako više volite da žmurite, nije trebalo ni da se hvatate Suštine pasijansa.
Rečenica koja je ovde stajala pre nego što sam kliknuo na dugme Publish je bila takva da me je sada sramota i da je prepričam. Sreća, ostade mi zrno skrupule.
Prenesi dalje. Reci svima.
A mislio sam da prepričam nešto sasvim drugo, ticalo se još jednog državnog organa i mog skorog ličnog iskustva. Međutim, sad to više nema smisla.
Kako bi izgledao svet u kome ne bismo mogli da otkrijemo nikakvu budalaštinu tokom barem nedelju dana? Postoji li takav svet?
Verovatno bi se dalo naći nekoliko dana mira po nekim tibetskim manastirima, mada je i to prilično diskutabilna stvar, s obzirom na to da su se Dalaj-Lama i ekipa u izgnanstvu dali u drugovanje sa medijima ne bi li upoznali svet sa svojom mukom.
Ta misao se polako okreće za drugom: sad kad ste povezani toliko da svako može da vas uhvati kad god to poželi, jeste li zaista srećniji nego što ste bili pre?
Da preinačim svoje pitanje: nedelja je, to izvesno i sami znate. Kako tačno glasi vaš izgovor što sada niste negde drugde, a ne pred računarom? Kako glasi vaše mršavo opravdanje što niste isključili svoj mobilni telefon barem danas?
Kada ste poslednji put uživali u tišini?
– * –
Šta reći, a očuvati pribranost?
Ma ovo je neka fotomontaža.
Tako, brate!
– * –
Pesimista se žali na vetar.
Optimista se nada promeni pravca.
Vođa podesi jedra.John Maxwell
– * –
Ove nedelje, pažnju su mi privukla dva viralna youtube snimka. Nisam jedini: izgleda da su ta dva snimka definitivno udavila svakog ko se nije sakrio na vreme. Vi ste, pretpostavljam, zakasnili kao i ja.
Znate o čemu pričam, naravno da znate: na jednom snimku Supermen traži posao u Srbiji; na drugom, devojčica iz Ukrajine recituje dečiju pesmicu iz lokalnog miljea.
Nemam ništa protiv, gledajte ih dan i noć, izdržaću nekako i ona silna ponavljanja kada prenosite isti klip na fejZbuku, pa čak i e-poštom (mada, da kucnem u drvo, još nije počelo). Ali me nešto zanima i rado bih čuo objašnjenje koje će dati neko od ljubitelja: šta nalazite u tim klipovima? Ne primećujete koliko su plitki i banalni? Zar ne postoji baš ništa čime biste bolje ispunili svoje vreme?
Ovog puta ne mogu da prećutim.
Nastavite sa čitanjem… “Zašto nemam razumevanja za svaki viralni video”
De, smirite se. Odlaganje statusa kandidata za članstvo u EU uopšte nije tako loša stvar kao što vam se čini. Ne zove se to ni “mržnja” ni “zajebavanje” niti se imenuje rečima koje baš nisu za javne medije.
To se zove tantrički seks. To je prozapadni masturbatorski koncept sa proistočnom ikonografijom. Osnovni postulat je usporenje do vrhunca uz seriju odlaganja. Majstori odlažu mnogo dalje: još su Đinđića optužili da je pesimista zato što procenjuje 2007. kao godinu ulaska države u Evropsku uniju. A vidi nas: i 2017. je odveć blizu… A to je samo zato što mi znamo kako treba.
Elem: tantra, bato! Baviš se taman toliko da uslinaviš, pa onda zastaneš, pa se opustiš, pa onda opet malo draškaš, pa malo filozofiraš, pa onda kao navališ, pa se opet uzdržiš, pa kao jedeš tri sata, pa tako dve nedelje. Ili, u slučaju država, (dva)desetak godina. Ovo sada je samo faza odložena dva meseca, šta znam, da se isprazni bešika, da se olakšaju creva, da se malo probrčkamo u džakuziju. Čista tantra! Ma, mi smo to tako i hteli.
Možete bre wi da serete kolko oćete al ja ću da wam kažem istinu
Kad se setim toga odma mi krenu suze na oči bre i može neko da kaže da je prošlo dwajes godina al meni ko da je bilo juče wreme je stalo ljubawi moja biće dana i biće leta bićemo opet prwaci sweta a sad bi najwiše woleo da postoji wremeplow brate a sada ću da obrišem prašinu sa wehaesa i da se podsetim svega dok se mudonje ne dosete pa da to počnu da puštaju na histori čanelu preko kablowske to je bre istorija.
Kako kročimo u decembar, tak okrenu predstavljanja raznih izabranih sadržaja: te najbolje, te najjače, te najviše, te ovo naj, te ono naj. A godina još nije ni istekla…
Trik je u tome što je to stara urednička navika: sadržaj mora da se spremi 30-40 dana pre krajnjeg roka kako bi svi u procesu mogli da stignu da završe svoj deo posla. No, tehnologije su učinile da za ono za šta su nekad trebali sati, sad su potrebni minuti, pa toliko raniji rokovi gube smisao. Moć navike čini svoje: već su počeli da nas bombarduju takvim prikazima. Pa dobro, šta je, tu je.
Jedan od prvih takvih prikaza sam jutros našao na portalu buzzfeed.com: tamo je pre tri dana osvanuo izbor od 45 najmoćnijih fotografija. Ajd’ sad, anglocentrični pogled na svet nije omanuo, ali pređite preko toga: ima i veoma vrednog materijala.
Međutim, obratite pažnju na temu koja dominira. Izeš takvu godinu. Srećom, i dalje ima revnosnih čuvara reda koji smiruju svirepe studente koji traže, zamislite, nekakva prava.