Category: Naravi

Ако је сваки концерт позориште, онда је свака кафана аматерско позориште. Келнери знају да их гледате, чак и кад их не гледате. Попут професора, имају очи и на потиљку. Зато је ова фотка спонтана колико се спонтати дала.

Кафана у бетонској коцки, у индустријској зони – мада, на своју срећу, на месту где ова тек почиње, и увлачи се између пруге, реке и околних приземних кућа. Почела је као фабричка менза, срећних седамдесетих или осамдесетих, кад се сматрало да радници не морају да ручају баш у амбијенту налик фабричкој хали, са каменим плочицама, зидовима офарбаним масном бојом до метар ипо, и громогласним звекетом свега у вишеструком одјеку.

Зато је овај шанк одмах направљен отприлике овако.

“Минел” ми није био муштерија, међутим кад им је кренуло низбрдо (ране деведесете, дакле), нашли су додатни извор прихода у томе да издају целу предњу зграду. Неко је ту већ отворио робну кућу у бившем магацину, а менза је постала де лукс ресторан. Амбијент се није много променио, осим што је застрто новим тепихом, унет бољи намештај, окачене дуге завесе. Тај ми је већ био муштерија, а повремено су имали толико додатних захтева, да смо остајали до увече, и онда, наравно, ручак за програмере. Запамћен по реченици “Карађорђе је у народу запамћен као веелик човек”.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: шанк у Минелу”