Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
U nedeljno jutro, tema koja je više od onog što većina nas želi da primi u sebe. Poezija! I to kakva! Nemojte da bežite: obećavamo vam veliko zadovoljstvo. Prpeustite se slici i reči.
Baci preko celog ekrana i uživaj u HD kvalitetu. Vidimo se kroz četiri minuta.
A onda, i u slovnim znakovima, na dva jezika.
Poznajete li ikog ko ne voli “Leteći cirkus Montija Pajtona”? Koliko znate o toj produkciji? Ne, nećemo vas terati da primetite kako i “Monti Pajton” i “Neven” imaju iste preteče, nego bismo ovog puta hteli da vas podsetim ona one ludačke kolaž-crtaće koji su se pojavljivali u početnoj i odhjavnoj špici, kao i između skečeva. A te animacije pravio je jedini Amerikanac među Englezima, čovek kome je od cele rodne Amerike za sve ove godine ostao samo vrhunski predmet sprdnje: Terry Gilliam.
U sledećem video-isečku. čovek objašnjava kako to radi.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći. A kad je uz to još i genije, bolje ćete proći ako se ne opirete.
Rešili tako ljudi da naprave neko čudo, pa odlučili da lansiraju poljski klozet u vazduh, barem sto-dvesta metara, pa nek’ ide život. U neka doba, posle mnogo peripetija, objaviše da su spremni za poduhvat i zakazaše lansiranje za prošlu subotu. Sjati se silna svetina da posmatra događaj, jer šta može biti važnije od lansiranja kenjare subotom.
Moralo je da se desi pre ili kasnije. Uhvaćen sam kako zveram u telefon iako je trebalo da zveram u posao. Nije imalo svrhe da potežem onaj patetični izgovor tipa “tek sam ga kupio, pa ga konfigurišem” ili “samo da prenesem imenik” ili šta ono još beše od tih izgovora, jer samog sebe sam uhvatio, a tu barabu do sada nijednom nisam uspeo da slažem.
Tek, bejah suočen sa stvarnošću u kojoj sam i ja postao telefonski zombi, pa makar i na nekoliko sati dva dana nakon kupovine, kad sam najzad raspakovao telefon iz kutije. Najzad rekoh sebi: “vidiš da je telefon pojeo bateriju od podneva do decembarskog mraka dok si drndao Wi-Fi, a pritom nisi uradio ništa pametno niti si se zabavljao; svedi ti to sokoćalo na ono što ti treba”.
Tako i bi. Rezultat: pred odlazak na spavanje spavanje trećeg dana posle punjenja, posle više od 60 sati uobičajenog korišćenja, imao sam još 71% struje u telefonu. Znači, može i tako: da imam struje za 7-10 dana funkcije u uobičajenoj eksploataciji.
Da li se sećate šta se desilo kada je Elwood Blues izrekao tu rečenicu policajcu nakon što je prešao raskrsnicu na crveno u filmu “Blues Brothers” (1980)? Nastupila je jurnjava po tržnom centru veoma vredna sećanja.
A onda su neki ludaci rekonstruisali celi scenu – LEGO kockicama. Pa’j sad:
Ne, ne mislimo na one prve tri patetične noći krajem marta 1999, kad smo sprovodili zamračenje prozora, kao što su nas učili na časovima ONO i DSZ, ne bismo li prevarili bombardere. Mislimo na spontano zamračenje u kome odjednom ostajemo bez svog osvetljenja u noći, ama iz bilo kog razloga.
Kako bi izgledala noć pod vedrim nebom kada bi jedan velegrad prestao da osvetljava sebe i sve oko sebe? Ništa se ne bi videlo? Ili bi se, može biti, ipak videlo sve? Neko je to istražio. I evo hipotetičkog rezultata koji ne bi bio daleko od stvarnosti.
(Ne grešite dušu: razvucite ovo preko celog ekrana i gledajte kako dolikuje.)
Povodom stogodišnjice rođenja Mihaila Lalića na Fakultetu za crnogorski jezik na Cetinju predavanje “Beśede o Lelejskoj gori” održao je dr Vukota Babović. Prenosimo ga u dva dela.
Izjava o čestitosti
Ove zabilješke su nastale kao potreba da iznesem svoja čitalačka uvjerenja o Mihailu Laliću, crnogorskom piscu. Prvi sud koji mi je odavno u pameti glasio je: evo čestitog siročeta iz Trepče koje je obogatilo našu kulturu – pa neka tako i ostane.
Pročitao sam njegove romane, a još jednom Lelejsku goru, i svjedočim o piščevoj nadarenosti, modernosti, pismenosti i obrazovanju. Skromnost ovog svjedočenja, a ona postoji kao izraz poštovanja piščevog lika, ne može osporiti ove epitete, možda može dijelom zamagliti njihova stvarna protezanja.
Evo šta se dogodi kad igraš na jednu kartu.
To je stvar perspektive gledanja (i perspektive neposredne budućnosti): pandur je jači od keca, to je valjda jasno.
Jeste li skoro poslali SMS poruku na broj 1003?
(Jedan, dva, tri, mnogo…)
Postoji pravilo da svaka sponzoruša zna šta je ljubav, a šta su novci. Naravno, zna i šta je ljubav prema novcu, ali malo koja sponzoruša “boluje” od toga, jer je svesna da je novac sredstvo, a ne cilj ili nedajbože predmet obožavanja. Da svako pravilo ima izuzetaka potvrđuje Srbija, koja kao sponzoruša nikako da pokaže da zna razliku između ljubavi i 
novca. Volimo mi Ruse i oni vole nas. Ne svi sve, ali… eto… nađe se. Vidi koliko nas ima zajedno (i sa i bez Krima, Kosova i Metohije); mogu se naći oni koji se bezrezervno beznovčano vole. Al’ u slučaju bivšeg budućeg gasovoda, kao i uvek kad je ekonomija u pitanju, pita džep, a ne grudni koš.
Naravno da se ovakve odluke ne donose preko noći. Bar ne za javnost. I teško da o njoj nije bilo barem monologa za vreme ponosne parade. I ako među “našima” ima iznenađenih, onda su svakako bolji oratori, nego političari. Što, je l’, i nije tako teško. Čak se javiše i oni koji su javnosti i započeli priču oko “prazne šuplje cevi”, al’ narod je to već zaboravio.
Domaći mediji će se okrenuti kako vetar duva, odnosno kako nameće glupost domaćih političara, pa ćemo začas dobiti strane investitore u vetrenjače i škriljce. Nemojte se iznenaditi ako se pojavi i ideja za korišćenjem energije morskih talasa. Zakon o pomorskoj plovidbi odavno imamo, kao i prateće namenske nezavisne(!) organe, a to što nemamo direct access to sea ne znači da ne znamo da koristimo energiju plime i oseke.
Zen. Ne treba tekst. Treba slika, treba ton. i to je dovoljno.
Ajde sad lepo razvuci sliku preko ekrana.
E, tako. Nema dalje. To je to.