Danas je vreme za sejanje pesimizma
U svojoj knjizi “Ovaj svet može da bude bolji” neugodni Janis Varufakis piše:
Predvečerje na ostrvu Egini. Leto je. Sediš na našoj terasi zagledana u crveno Sunce, koje tone u more. Da sam tada došao i počeo da ti pričam o nekoj svojoj besmislici, naljutila bi se što ti kvarim trenutak.
Iste večeri, nešto kasnije, večerali smo sa prijateljima u okolini Maratona. Tvoj drug Paris je bio inspirisan – svi se smejemo njegovim vicevima. Čak i ti, koja si tako stroga.
A onda te kapetan Kostas, koji pristaje svojim ribarskim čamcem tik do taverne, moli za uslugu. Sidro mu se zaglavilo negde na dnu, a lanac je pukao dok je pokušao da ga izvuče. “Ne bilo ti zapoveđeno”, kaže ti, “pošto znam koliko voliš da roniš, da li bi mogla da zaroniš i zakačiš sidro za ovo uže? Sam bih to uradio, ali me ova reuma danas ubija.” “Naravno”, odgovaraš mu ne gubeći priliku da postaneš “junakinja dana” i, sva ponosna, skačeš u more.
Dok se još nismo ohladili od ovih reči, brzo jedna muzika:
Ta strašna (i, da se razumemo, nerešiva) nelagoda je samo dokaz da ste normalan čovek, verovatno ste željni da gledate svoja posla i da ne smetate svetu da se okreće, zadovoljni što možete da se probudite sutra imajući iste brige i istu sreću kao i juče. Kao normalan čovek, ne možete da razumete bezumnost nijednog terorističkog akta, ma gde se on desio. Zapravo, uopšte ne možete da razumete nijednu nasilnu smrt, ma bila ona čak i legitimna, poput izvršenja kazne ili pada u borbi dve vojske prsa u prsa. Smrt je kraj metafizike, pa ponestaje i to alternativno sredstvo za objašnjavanje pojava tamo gde je fizika odavno rekla laku noć. A nasilna smrt slučajno odabrane grupe ljudi u tako besmislenom činu kao što je teroristički akt nije samo kraj metafizike, već i kraj svake smislene misli ili reči.
