Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Uvek postoji još jedan trik
Znate li ko je Misha Rozema? Ne znate, naravno. Nisam ni ja znao do prekjuče, kad sam naišao na ovu priču. Misha Rozema je filmadžija koji nema para, a kad nema para, nema ni filma. Ali on ima dobru ideju i spreman je da dokaže njenu valjanost. Ovaj kratki film je upravo to: potvrda ideje. Pogledajte, pa ću da vam ispričam ostalo.
Razvucite veliku sliku, biće bolje.
Lopta od testa je izvađena iz zamrzivača. Treba da se odmrzne pre nego što se upotrebi.
Šta se dešava dok niko ne gleda?
Bizarno i sjajno.
I tako, dođe čovek u Njujork, nema pametnija posla, nego napravi dovoljno fotografija da od njih može da sklopi kolaž-film. Pazi sad.
Kada ukrstiš plutanje u vodi sa morskom struyjom, pa sve to snimiš tak oda se izgubi pojam šta je gore, a šta dole, dobiješ ovako nešto:
Fascinantno.
Ono jes’ da se ekstremnim sportovima najčešće bavimo ponedeljkom kako bismo se malo razmrdali, ali danas se ova tema razvija u nedeljni bioskop…
Čuli ste za Dragoljuba Aleksića? To je onaj lik koji se zubima držao za sajlu koja je visila iz aviona koji je leteo nad Beogradom. A to nije jedino ludilo koje je napravio u životu. Mnogo veće ludilo beše prvi kompletno zvučni srpski film koji je usred okupiranog Beograda, 1942. godine, snimio na filmskoj traci ukradenoj iz nemačke intendanture.
Verovali ili ne, može i to.
Uključite preko celog ekrana HD sliku (ili čak 4K ako imate prikladno sokoćalo za prikaz takve slike) i zavalite se. Ah, da: možda ne bi bilo loše da utišate zvučnu zavesu ovog snimka i, eventualno, pustite neku meditativnu muziku koja je vama po volji… (Gde li samo nalaze tu, hm, muziku, da nam je samo znati…)
Pazi sad: 
Некако ми је без везе да идем у кафану у свом крају. У кафану се одлази даље, ваљда зарад доброг обичаја да се у повратку натенане проветри глава. Међутим, комшија је смислио добар штос и некако нам је легло. Дечија играоница, пицерија и… лашко чрно, које нисам пио од 1976. Исто је.
Навраћали смо на пицу и чрно са децом и унучићима, кад смо колико успевали да их наватамо. Зграда ми се испрва чинила као још једно ругло, још једна тамносива коцка, тачно оног тона за који старим зградама у центру треба цео век, пар ратова и да се неколико пута мења чиме ћемо се грејати, мада угаљ некако најбоље ради на тој патини.
Оно, има дрвећа и зграда се баш и не види, осим спрата без прозора, који је за качење оних великих плаката (зашто се то зове “предлог закона одбор” или “кљун плоча” није ми јасно, енгрбљани ће умети да објасне, па ко разуме), и сто на тротоару је испао одлично место одакле се зграда не види. А згодно је за фоткање, јер гледа на раскрсницу на којој је центар нашег краја. Ту је месна заједница, сама услуга (како би рекла моја баба). И сад зашто качим баш ову фотку?
Е, прича има везе са комшијином кафаном. Само да не заборавим – ево линка на велику. Елем, приметио он да ја углавном фоткам кад дођем – што јес јес, имам лепих фотака од кригли, а и амбијент му је добар – па је дошао и почео да прича о фотографијама које би он хтео да качи, донео и пар одштампаних, а хтео би нешто и да врти на екранима, не само онај куварски програм. Мада тај куварски, каже да то одлично ради, то му је причао један колега, каже не можеш да не гледаш, а ако гледаш не можеш да не огладниш…
Šta sve neće postati aktuelno zbog naglog širenja popularnosti malih kvadrikoptera, tzv. dronova, malih letelica koje nose kamere i snimaju sve i svašta. Stvar se raširila toliko da je već počela standardna proizvodnja digitalnog smeća, a uto se uhvati i poneki zanimljivi kadar, poput ove borbe u vazduhu.
Ako ćemo pravo, ni soko nije baš najbolje prošao, jer verovatno je dobio po tamburi pri naletu na propelere, ali makar je ostao u vazduhu i tako odneo pobedu u okršaju.
Daš 850 dolara za foto-dron, vasceli dan se igraš njime, pola atara snimiš iz vazduha, tvojoj radosti nema premca… Toliko si se zaneo da si zaboravio da litijum-jonska baterija ne može da traje kao ona plutonijumska. Daješ komande dronu, ali avaj: on te više ne sluša, nego kreće lagano nadole, pravo u jezerce (oh, Marfi, da ti sve po spisku!). I samo što nije prestao sa radom. Šta ćeš sad?
Ovaj lik je znao šta će:
Кад неко каже да је купио стерео, то му дође као да каже да је купио љубичаст. Јер се не зна шта. Љубичасти мантил, кишобран, фломастер…? Стерео грамофон, слушке, озвучење, чарапе (“чује се и лева и десна”)?
А има и стерео слика. Стереоскопских, пуним називом. Метода за стереографију има више, а своде се на то како одвојити слику за лево око од слике за десно. Једна метода је да за свако око има по једна засебна слика, у коју се гледа засебним окуларом – прозирна или на одбијено светло. Остале методе преклапају слике које се онда раздвајају посебним наочарима. Неке имају поларизационе филтере (лева слика поларизована у равни од 45о надесно, десна налево; исти филтери постоје и на пројектору). Неке су везане жицом и имају течне кристале па се наизменично замрачују синхронизовано са пројектором који баш кад треба приказује слику коју треба, те се час левим оком види лева слика а десним ништа, час обратно, па се то онда у глави спаја јер око ионако не примећује промене брже од десетине секунде (тако ради и филм и теве и монитор). Анаглифске слике захтевају наочари у комплементарним бојама. Моје су из неког Забавника из деведесетих, кад су повремено објављивали стерео (ака три де) стрипове. Боје су, наравно, контра – свуда пише да је црвена за лево око.
Покојни колега Ђерман, док нам је предавао нацртну, доносио је уџбеник “…са анаглифским сликама“, који је имао своје наочари у џепу на унутрашњој страни корица. Цртежи су били савршени, тачно смо видели како та сфера, пресечена косом равни, баца пројекцију две различите елипсе из тог пресека – једну на усправну, другу на водоравну пројекциону раван. Све је било јасно јер смо га јасно видели. Добро, де, било би јасно и без тога, нисмо били туке, али ово је било тако занимљиво.