Pre tačno 112 godina, rođen je Horhe Luis Borhes, jedan od najvećih književnika dvadesetog veka. U to ime, Google je obelodanio prikladni doodle.
Borhes je jedan od mojih junaka literature. Što bi rekli, “drugovi Markes i Borkes” su među najzaslužnijim što sam osamdesete proveo čitajući mnogo dobrih knjiga. Čitao bih i danas sa istim žarom, ali još nisam dosegao sposobnost organizacije života. Ključ je, izgleda, u tome što sam tih godina živeo na belom hlebu, a danas moram da se borim. Ali, da ne skrećem pažnju na sebe i svoje probleme povodom čitanja…
Volite li Borhesa?
Pitanje, pretpostavljam, ima smisla postaviti samo onima koji nisu mnogo mlađi od mene ili onima koji su stariji. Generacija moje Ane možda i ne zna ko je Borhes. Ostao sam zapanjen: pogledajte koliko je bolno različit obim sadržaja članaka o Borhesu na engleskom i na srpskom. I zamislite se: zašto je to tako?…
Godine prolaze, a ja gledam kako ljubitelji dobre knjige u mladoj generaciji postaju retki kao pande. Ne vredi mi da kukam nad onim što država (ne) preduzima tim povodom, jer će se ispoljiti pojava šupljeg kao bitnog, trivijalnog kao misaonog i lažnog kao pravog. A to su mnogo veći problemi… Čak i u odnosu na činjenicu da danas čitaju samo oni koji ne moraju da brinu za svoju egzistenciju i koji, istovremeno, imaju kulturu težnje ka stalnim obrazovanjem. A takvih je ovde tako jebeno malo da mi uopšte nije jasno kako biblioteke uopšte opstaju. Verovatno po inerciji, božemesakloni.
Osladilo mi se da lovim vinsku poeziju. Čak mi žao što sad nemam dovoljno vremena da preturam po biblioteci. Ali, mogu po sećanju.
Ekipa je simpatična i zavređuje barem malo podrške javnosti… Gledao sam dalje, pa pogledao dežurnu numeru kojom se šablonski fascinira svako ko nema vremena da sam istražuje muziku.
Maču Pikču je jedno od nekoliko mesta na svetu za kojima čeznem da ih ugledam svojim očima.
