Category: zz Razno

Sve što ne pripada nijednoj određenoj kategoriji

Једна од пре: земља, вода, град

Био сам тад у некој пси’ћкој фрци, беба у кући, ја дипломирао и схватио да се нећу скоро запослити. Жена ме пошаље да се, хм, бавим фотографијом, колико да мало оладим и не сметам по кући.

А оно јануар-фебруар 1980, Чеди секу ногу, напољу свуд некакво блато, развлачи се по асфалту, наишло штогод сунца али не стиже да га осуши… е, то ћу да фоткам. Да се серија не би звала “блато”, измислим квазипоетски наслов за ко разуме схватиће, мазнем теле од 300мм из клуба и кренем. Нисам, наравно, морао да идем далеко: ово је снимљено одмах иза ћошка.

бандера је некад била двострука, бетонска, о њу смо се запљувавали за жмурке

(велика је овде)

Блата је било на све стране јер је било више возила него асфалта. Нарочито је недостајало места где камиони могу да се паркирају, па су обично стајали било где уз друм, газећи по травњацима где ускоро не би било ни траве уз ивичњак (који ивичњак?). Бочне улице нису биле асфалтиране, и шта год да је насипано убрзо би, после следеће боље кише, било преорано точковима, а онда и разношено по асфалту. Друга страна ове улице је умела да има колотечине дубоке по пола метра, а нема ни петнаест кућа на ту страну. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земља, вода, град”

Једна од пре: месечина

Троножац, ака статив (мушко од стативе) је једна од оних фото потрепштина које вам углавном не требају. Али кад треба, треба ко леба.

Јер без доброг статива, ова фотка не би била могућа.

(већа фотка је овде)

Снимљена је давне 1976, са клупског статива, који је био озбиљан комад метала и повремено носио чак и тешку Болекс 16мм камеру на навијање, какву је имао и Љуба Сликер, дописник РТБа (само је он имао и зум). Са данашњих сиграчки од 2000 динара и 500 грама ово не би могло.

Троножац се углавном да избећи. Камера може за тих секунду-две да се притисне руком уз било какав стамен камен, зид, стуб, клупу, било шта. Међутим, тако нешто вас ограничава у избору угла, а ово кадрирање по мраку, одоздо, са крацима скроз скраћеним, не би могло никако.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: месечина”

Tamna strana Meseca, još jednom

Sajber i ini svetovi raspucali su se povodom obeležavanja četiri decenije kultnog albuma “The Dark Side of the Moon”. I uvek može još.

The lunatic is in the hall......the lunatics are in the hall......the paper holds their folded faces to the floor......and every day the paper boy brings more.

Kad razmislim, ja ovaj moćni muzički paket proslavljam nekoliko puta mesečno, već decenijama unazad… Jedan od retkih albuma koji su mi ostali zakovani u dušu za čitav život.  Ovog puta vašoj pažnji preporučujem živo izvođenje u Londonu 1974. godine.

Moćno, zar ne?

Nastavite sa čitanjem… “Tamna strana Meseca, još jednom”

SP, ili Svet bez trenja

Verovali ili ne, postoji mesto gde imate Šefa ali ste svoj gazda.

Istina, povod za pisanije je dve godine ovog sjajnog mesta, međutim bilo mi je potrebno da uzmaknem par koraka unazad ne bih li i vama i sebi odgovorio na pitanje Otkud ja ovde?    I tako se vratim u 2007. godinu, na Grbin blog koji je, ako se ne varam klica Suštine pasijansa.

Tu sam se samo zahvalio Grbi na lepim rečima povodom prvog rođendana časopisa National Geographic Srbija. Ubrzo nakon toga smo počeli da razmenjujemo mejlove i posle nekog vremena… Šef je sve lepo objasnio u dobrodošlici:

To što je on glavni urednik National Geographica za Srbiju jeste bio motiv da stupimo u prvi kontakt, ali svakako nije razlog što smo se sprijateljili. Igor gaji interesovanja koja su toliko bliska mojima da je on prvi među malobrojnima provalio suštinu pasijansa. Mnogo toga ima sličnog među nama; a opet, on drugačije nego ja gleda na svet oko sebe.

I eto, sad uživam na ovom mestu gde imam Šefa, a svoj sam gazda, upoznajem sjajne ljude, naučim štošta… i kajem se što ne doprinosim više Suštini pasijansa u nadi da će se i to promeniti.

A trenje iz naslova? Pa, računam ako ste ovde barem želite da čitate između redova. Verujem i da uspevate. Uzdravlje!

Vatra

Treba imat’ dušu!

Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson lagano otvori oči i ugleda ništa. Onda još jednom otvori oči i shvati da je to nemoguće – već su bile otvorene.

“Ništa ne vidim!”, pomisli Jen. “Jebote, pa ja ništa ne vidim!? Oslepeo sam!!”. U Jenu je količina pankie polako rasla.

– Ko je ugasio sveću? – čuo je neki glas.

Nastavite sa čitanjem… “Vatra”

Zapažanja Glugenija Svemogućeg (intervju)

Dugo smo čekali na odobrenje za intervju. Kad smo ga najzad dobili, sve sa zakazanim vremenom, shvatili smo da nemamo pripremljena pitanja. Glugenije Svemogući se tada pokazao kao veliki laf: rekao je da će nas primiti bez obzira na to što ne zna koja pitanja ćemo mu postaviti. Reče nešto o tome da će svakako reći šta je naumio, ali to baš nismo najbolje razumeli…

* Hvala vam što ste nas primili uz tako kratak rok najave. Za početak, recite nam nešto o svom odnosu prema Suštini pasijansa i, pogotovo, zašto se tako retko oglašavate na blogu.

Što sam mnogo godina iz njih bar mogao? Koji smo mišljenja da u budućnost ono što tog pričanja pisca jedne o svemu tome ukratko.Naravno, nema. I ne potrebi po meri svojih činiti, a šta ne. Na svoje delo da pripovedanju koje ima za suštinu i smisao. Jedan naš pisac i – osvetli bar malo.

Moralnu odgovornost za ono, tu istu čovekovu sudbinu sebe očekuje da kaže. Postojanja, na kraju krajeva, sve su po mom mišljenju. Što joj je neobično? Što sam mnogo godina iz njih bar mogao? Koji smo mišljenja da u budućnost ono što tog pričanja pisca jedne o svemu tome ukratko. Kako ne saznati, rekao jedan, suštinu i smisao minulih pasijansa.

Nastavite sa čitanjem… “Zapažanja Glugenija Svemogućeg (intervju)”

Voda

Kakva prijatna tišina.

Jen ne pamti kad je, i da li je uopšte, ovoliko duboko bio u vodi. I ovoliko dugo. Ronjenje na dah mu je bilo strano isto koliko i ronjenje s “punom ratnom opremom”. Iako nije osećao nikakvu potrebu za vazduhom, nije se usuđivao da razmišlja o tome da li treba da diše ili već diše ili… Nije se usuđivao da razmišlja.

“Voda je prijatna.”, pomisli Jen. “Nimalo nije hladna.”

Počeo je lagano da se okreće u nameri da bolje pogleda okolinu. S obzirom da nije imao masku, pogled mu nije daleko dosezao. Onda je pogledao kako je obučen. Odeća na njemu je bila čudna. “Još ako ima tkaninu ispod ruku i između nogu…”, pomisli. Da. To što je na njemu definitivno je wing suit.

Nastavite sa čitanjem… “Voda”

Vazduh

Somnabulizam, šta li?

Ah, kako divno mesto za posmatranje okoline. Ili još bolje, da se ne posmatra. Da se lepo zažmuri i uživa u prolećnom suncu. Da se razmišlja o nečemu ili još bolje da se ne razmišlja ni o čemu. Da se koristi ova šarena ladovina, taman da ne bije svetlost, a možda se u’vati bojica. Vetrić prolećni, lišće mu se raduje. Ah.

A lokacija idealna. Lep položaj da se zavali čovek. To što priroda uradi, to ne mož’ niko. Ima čak i fina grana da se podmetne pod glavu. Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson hrabro pomisli: “E, sad bi mi i Tom Sojer pozavideo”.

Nastavite sa čitanjem… “Vazduh”

Vtoro dne obeležavanija roždestva tvojego

Kad bih znao da ću pasti, ja bih seo, kaže ona poslovica. Mada mi se u poslednje vreme čini da je bolje potrčati. Ko će znati…

Strašna je stvar kad izgubiš kompas, jer sledeća stvar koju ćeš izgubiti si ti sam... Zato smo odlučili da sejemo kompase svuda okolo. Valjaće mnogima.Pre nekoliko dana, znajući da se bliži rođendan ovog bloga, dao sam sebi u zadatak da nađem i artikulišem jednu, najvažniju pouku koju je Suština pasijansa ostavila meni u poslednjih godinu dana… Jer, znate, nisam ja ovde da bih delio pouke, nego da bih ih razmenjivao sa vama. I pitao sam se da li je to nešto o snalaženju kad god me snađe želja da ne radim ama baš ništa. Ili je to neko saznanje o reakciji na sadržaje koje prikupljam ili stvaram, poput iznenađujućeg otkrića da ima onih koji pogrešno tumače neke moje poteze, jer teško čitaju između redova; ali tome sam kriv samo ja. Da li je Suština pasijansa postala mesto balansiranja između različitih karaktera? Jer definitivno smo različiti, svi odreda u ovom zamešateljstvu… Da, da: čujem onog koji iz prikrajka dobacuje “Ja nisam!“…

Rešenje sam dugo tražio, a našao ga sasvim slučajno, na drugom mestu i u drugom kontekstu, kada sam čuo poslovicu koja je ključ odgovora na moje pitanje. Najjača pouka koju je meni Suština pasijansa donela u poslednjih godinu dana glasi:

Svetu se ne može ugoditi i zato odricanje od ugađanja baš svakome predstavlja jedini ispravan potez.

Nije trebalo da proveravam mnogo kako bih utvrdio koliko je značajna ta pouka. Samo je trebalo da je izgovorim ili napišem da bih to shvatio. Primera koliko hoćete…

Nastavite sa čitanjem… “Vtoro dne obeležavanija roždestva tvojego”

Pozdrav šestom saradniku Suštine pasijansa

Na ovo sam čekao dugo. JAKO dugo. Sa nama je čovek koga već dugo zovem u redove saradnika Suštine pasijansa.

Kada bih hteo da vam otkrijem baš sve, ovaj prilog bi bilo krajnje lako napisati: spustio bih dva prsta Žute u čašu, spustio bih nešto sa prvog albuma grupe Enid ili možda sa prvog albuma Stevea Hacketta niz kičmu (uvek se vrati uvis u vidu žmaraca), spustio bih prste na tastaturu i prepustio se sećanjima koja su duža od dvadeset godina.

Trik je u tome što, izvinite, ne želim sa vama da podelim baš sve. Ne mogu ja da delim sa publikom misao onako kako je Zoća podelio sa mnom onu jabuku dok smo sedeli na kamenu podno skita Svetog Vasilija i ćutke razgovarali, a ja netremice gledao u sliku koju sam nacrtao dvadeset godina ranije. Ne mogu sa vama da delim neke duge razgovore koje smo Zoća i ja vodili u sitne sate niti bih mogao da vam kažem kako je jedna prosta razmena mišljenja o muzici prerasla sve kontekste znane i njemu i meni i kroz tunele raznih iskušenja postala novi kontekst koji, srećom, nema ime.

Čovek koji vidi daleko, ali srećom ume da pogleda i u retrovizor

Zato ću da svedem ovu najavu na banalni nivo. Oprostite mi zbog toga. Neka se prostor i vreme pobrinu da oni koji umeju da čitaju između redova saznaju više, ako tako žele.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav šestom saradniku Suštine pasijansa”