Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Čuli ste, kladim se, onu parolu kako je više stvari izmišljeno u dvadesetom veku nego u celoj istoriji do kraja devetnaestog veka. Da li je baš tako, nisam siguran, ali nije ni bitno. Ima neke perverzne simbolike u sledećem video-kolažu.
Obratite pažnju na musavi smartphone. To me se posebno dojmilo. Ipak, moj favorit su dečija kolica.
Ponekad valja da se prisetimo da je pametno držati se principa “što jednostavnije, to bolje”. Hajde, kad smo već na tragu prisećanja, da se setimo i Savine Geršak…
Nema se tu šta mnogo raspravljati. Jedino što otac Leontije nije mogao da pojmi da ponekad postoji i više alternativa, a ne samo dve. No vidiš: tri alternative, a najjednostavnija tačna. To se zove Okamova oštrica. 
Možda vam je poznato, možda i nije: jednom godišnje, u šestom mesecu sezone suše, meštani sela Bamba u zemlji Dogona, naroda iz centralnog Malija, okupljaju se oko nevelikog jezerceta u blizini i na znak uleću da pohvataju svu ribu. Taj ritual se zove Antogo i izgleda ovako.
Posle petnaest minuta, oglašava se prekid tog “ribolova”. Sav ulov ide glavnom starcu u plemenu, a on se onda brine da svako dobije jednak deo.
Više informacija možete pronaći ako guglujete pojam “dogon fishing ritual“.
Danas telefone kupuju samo neupućeni, mi tzv. normalni posedujemo računare koji, eto slučajno, mogu da postanu i deo GSM mreže. U zamenu, svakih trideset sekundi panično proveravamo da li je prenos podataka isključen, jer nam tako operatori deru kožu sa leđa, iako su dobre novce uložili baš u to da prenos podataka, koji nećemo koristiti, bude brži.
Za potrebe ove priče, Jan Vennegoor of Hesselink kupuje mobilni telefon. Mada, zapravo mu ta naprava i ne treba. Imao ga je, jednom davno, 1992. godine, čim su se mobilni telefoni pojavili. I ništa, niko ga nije zvao. Jednom je saznao i razlog – jednom kada je u prevozu čuo Đurađa Talaševića, koordinatora programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala kako se žali supruzi: “Sasvim dobro sam konačno sredio imenik, znaš. Jedino ne znam ko mi je ovaj Vennegoorof, zvuči sovjetski.” “Ma, obriši ga, sumnjivo je to meni. I tiše pričaj!”, oštro reče supruga, brzometno procenjujući lica ljudi u dometu glasa njenog neozbiljnog bračnog saputnika. “Jednom komunisti, uvek komunisti. Durađe, Durađe…”, razmišlja ona, dok u glavi Jana Venegoora of Hesselinka bubnjaju njene reči “Obriši ga… Obriši… briši…” Jan Vennegoor of Hesselink histerično ustaje iz sedišta…
Jan Vennegoor of Hesselink se budi i shvata da stoji pored kreveta, užasnut. Polako ga preplavljuje talas sreće: samo je sanjao. Odmahivanje glavom, tuširanje. “Kupujem telefon. Valjda zna nešto taj psihijatar koji me ubeđuje da fudbal igram jer nisam siguran da li više mrzim majku ili školu, kada kaže da se moram suočiti sa svojim strahovima. Konačno, sada je 2013. godina, Nokia je propala, valjda su ostali nešto iz toga naučili.”
Niste čuli za dotični, hm, instrument? Sto godina mladosti, uvek ima vremena da se nauči još ponešto.
Kažu da instrumentalisti na tubi i fagotu trpe psihičke posledice zbog izloženosti lobanje niskofrekventim vibracijama tokom višegodišnjeg redovnog sviranja (a bez redovne vežbe, nema virtuoznosti). U ovom slučaju, šta ja znam, meni pre liči da treba da si već podilejisao da bi uopšte pokušao da sviraš na ovom sulundaru.
Dragi moji,
Danas Suština pasijansa otvara svoje srce jubileju.
Mislim – jebe se nama za jubileje, nismo spali na to da nam godišnjice predstavljaju lajtmotiv delovanja, ta vremna su prošla, cveće je nabacano na žutu kaldrmu dok je priolazila štafeta, nego ovo je ozbiljna stvar.
Elem, danas je četrdeset godina jednog od najvažnijih dela u muzici dvadesetog veka. Reč je o albumu The Dark Side of the Moon°, magnum opusu engleske grupe Pink Floyd.
Predlažem da saznate poneku pikanteriju o nastanku tog dela.
Due capelle grande de la Cathedrale de Milano.
Ima li osobe koja je ovaj film odgledala samo jednom? Ako ima, opraštam im taj greh, jer sam ubeđen da je to samo “pauza” do sledećeg gledanja; teško mi je da zamislim osobu koja se zadovoljila tim jednim gledanjem.
| Originalni naziv: | A Fish Called Wanda |
| Godina izdanja: | 1988. |
| Reditelj: | Charles Crichton |
| Glavne uloge: | John Cleese, Jamie Lee Curtis, Kevin Kline, Michael Palin i drugi |
| Trajanje: | 108 minuta |
Zapravo, nije film nego samo špica, ali svejedno. Uspešno je!
Da li ste primetili hit detalj?
Tako je: Homer vozi Ladu 2105.
Кад год ухватим себе да пробирам међу својим фотографијама, ова увек некако уђе у ужи избор, па испадне, па следећи пут опет. Нешто као зла пара, или Нушићев рукопис “Сумњивог лица“. Е па, нећеш више.
Не, нисам утаманио фотку. Напротив, кад је пре неко вече ушла у најужи избор, кад је требало да изаберем две од последњих пет, рекао сам “иде ова… и они киосци, готово”.
(веелика је овде)
Немам појма зашто ми се оволико свиђа. Да ли због девојчиног лика, позе, ухваћеног тренутка, позе њих троје и како гледају ка десном углу… Поврх свега, ни прилика није сасвим јасна. Ово је са годишње изложбе студената Факултета ликовних уметности, и у овој просторији излажу вајари, ал’ се то никако не види. Нити ова гомила у десном углу личи на скулптуру, нити оних пар блокова, а понајмање момак у позадини – иако јесте, он је сатима стајао тамо са пиштољем на компримовани ваздух, и отприлике сваког минута би га уперио као на слици, опалио пет секунди шиштања, и спустио руке. Ето, сад има и контекст, и опет не знам зашто ми се баш ова свиђа. Било је можда и бољих кандидата из исте сеансе, сликарска изложба је, шта би друго, сликовита, али сам због нечега запео баш за ову.
Другари у клубу су се мало нећкали око фотке, само због падајућих линија са стране – што се није дало избећи, јер сам ово снимио из дворишта, где је тле бар 60цм ниже од пода у приземљу. Дакле ја сам напољу, на нижем, гледам унутра и одоздо – пеглање линија би у ствари покварило све. Било је предлога да мало скратим са леве и десне, ал’ онда би се тај контекст, то напољу/унутра, изгубио, те сам решио да иде каква јесте.
Годинама нисам одштампао неку своју фотку само зато што ми се свиђа. Биће занимљиво да је видим изложену.
…i to nepunih.
Nema šta da se priča. Ako i ne znate španski, kao što ga ja ne znam, neće smetati da ispratite sve što treba.
Majstorski.
