Malo pažnje ćemo zatražiti od vas. Malo pažnje i malu zadršku u proceni o kakvoj ličnosti je ovde reč. Pružite ovom čoveku svoja tri minuta, a onda…
Nastavite sa čitanjem… “Volite sada! Kreirajte! Inspirišite! Pffft!”
Tag: društvene mreže
Elem: ne čini online (…) ono što ne činiš uživo (…)
Gde sam ono stao? Ah, da: svako je kovač svoje sreće. Nije ti kriv niko drugi, jer prilika ti je data još kad si bio mali. Ako si se na putu za WC usrao, nije to bilo zato što je WC daleko, nego zato što nisi krenuo na vreme.
Temu smo načeli pogledom na onaj kvazi-eksperiment od pre dan-dva. I tada smo uspostavili dva pitanja o iskušenjima privatnosti u virtuelnom prostoru:
Postoji li mera? Znate li tu meru?
Pitanja nisu samo retorička, jer se odnose na posledice dostignutog saznanja o sebi na društvenim mrežama (u prvom redu, na fejZbuku kao najmalignijem od svih). Jer, možda ste primetili: kada saznaju mnogo o vama, neki ljudi se ponašaju kao da poznaju vas. A tada vam nema spasa, jer će vas čak spopadati na ulici, kao što se nekima već desilo.
Dobro de, neki od nas su i dalje imuni na društvene mreže. Ali, društveni okvir se menja u retrogradnom smeru online ophođenja (i ophodnje? hm…) i zato društvene mreže postaju nužnost u slučaju da želite da ostanete u kontaktu sa nekim ljudima.
Koja je to mera izlaganja sopstvene privatnosti, tog poslednjeg krhkog bastiona čovečnosti u modernom svetu potrošakčih iluzija? Jesmo li se doista odrekli privatnosti zarad udobnosti koju nam tehnologije donose? A kao posledica, rađa se još jedno suvislo pitanje: kako to da smo prihvatanjem tehnološkog napretka dozvolili sebi da postanemo baš toliko glupi?
Nastavite sa čitanjem… “Elem: ne čini online (…) ono što ne činiš uživo (…)”
Ne čini u životu (sebi i drugima) ono što činiš online (sebi i drugima)
Hajde da ispratimo mali eksperiment: napravljena je video-skica kako bi to bilo kada bi se neko ponašao onako kako se ponaša tipični (da ne kažemo “prosečni”, jer ko voli da je prosečan!) predstavnik vrste Homo Sapiens na fejZbuku.
Aha, šta sad velite?
Postoji li mera? Znate li tu meru? Pozabavićemo se tim pitanjem kroz dan-dva na Suštini pasijansa.
Одлучица
Некад давно, у социјалистичка времена, морали смо много да пазимо на цркве и вернике. Водио се рат двеју пропаганди. Антикомунистичка је (са извесном основом од раније) тврдила да нема слободе вероисповести у социјалистичким државама, а наш либерални социјализам је контрирао штитећи цркве и вернике од било какве критике, нарочито од руке обичног народа.
Партија је могла да критикује религију, нарочито уопштено и теоретски, и можда да одврати на понеки чланак у верским издањима (којих је било ихај, али сте морали до дилера да их купите, на киосцима су продавали само њихове календаре). Чланак у обичним новинама, који би опалио по неком неделу месне цркве, појединог свештеника, или чак и месна подружница ССОЈа која би хтела да отвори дискаћ сувише близу цркве – за то се већ добијало по прстима, то је “повреда религиозних осећања верника”.
Аха, па да. А онда на форуму вели другар са Хаваја
Тада сам радио у Тексасу и кад је шеф сазнао да сам агностик/атеиста, увртео је да бих ја ладно убио неког јер свакако немам вредности ни морала чим се не бојим бога.
Да, баш тај рад, умови који не умеју да замисле да неко може да буде поштен ако нема кога да се боји. Ваљда мере по себи. Nastavite sa čitanjem… “Одлучица”
FejZbuk apdejt: uobičajeni košmar
Primećujem da se mnogi uzbuđuju zbog čestih promena interfejsa na fejZbuku. Ne kapiram zašto im to teško pada: onog časa kad odlučiš da kročiš tamo, osuđen si na budalaštine. I to je tako.
Једна од пре: 58 сантиметара
Ова данашња омладина има један до два-три добра односа према фотографији. Парола гласи “фотка, или се није десило”.
То је нов, здрав приступ документаристици – дигитално је, дакле практично бесплатно (кад сте се већ изули за фоткалицу), само од себе зна кад је било, јер памти датум и време, опаљивајте дакле и качите на фејса, нек се зна кад је и шта било, ко је на којој журци бацио пеглу, колико се нанизало празних флаша, коме су се распарале чакшире где треба… до те мере да вам више не верују кад нешто причате, ако нема фотке да то документујете.
Ово ће можда докрајчити традицију ловачких прича, нема више оног “очи му биле оволике”, да видимо фотку или ти не верујемо, као да се није ни десило. Понесен тим, могу данас слободно да причам да ми је 28. априла берићетне 2012 био дугачак 58 сантиметара. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: 58 сантиметара”
Псиндром
Недеља је, и некако су ми се изјаловила два послића која сам мислио да урадим данас, да бих сутра-прекосутра могао да зазјавам по граду док поштен свет (и поштена интелигенција!) ради. Ал’ цврц, са све опом и гевезен зајном, није то гравитација па да је не гасе недељом. Мој алат је тамо негде неко угасио, или ставио да се афтамацки закључава, свеједно, ово је из нехата испао дан за хватање зјала, ментални карате на мале голиће, и исправљање кривих Дрина.
А Дрина, другови, јесте крива. И томе треба стати на пут – и онда тим путем преко моста. Или бар прочитати… хјој, куд ја одох. Крива је Дрина, пушио сам зато Беста док нисам нашао…
Ахм. Забуњивај завесу, светла, тон, испочетка.
Није статистика најкривља. Није ни Дрина. Има још тзв. наука или тзв.
дисциплина које су много кривље, а статистиком се јадном служе као топузом. Нпр климаватологија, која статистику користи и за борбу прса у прса (“нашим критичарима не ваља методологија!”) и за дугу рововску борбу (зато поодавно немамо локалне податке – сад ми је најближа станица 100 км од куће, у прошлом веку је била на 6км и погађали су много боље – а зашто су укинуте локалне станице, сметао вишак података?). Nastavite sa čitanjem… “Псиндром”
Смислио сам виц… овај, нисам… тетки лек…
У време док су се вицеви још препричавали уместо да се преводе са интернета, били смо јако брзи да их измислимо и раширимо. Дешавало се да се догађај још не заврши, а виц о њему већ стигне свуда. Например, “што је Авдо моро д’иде у Италију”, добре три недеље пре него што су нашли леш Алда Мора.
И увек се нашао неко да пита “ко ли измишља све те вицеве”.
За већину умотворина је пожељно да се зна чије су. Чувене изреке остају запамћене по ауторима, аутори по њима. За позоришне комаде се зна ко их је писао, за слике се плаћају скупи стручњаци да утврде да ли их је стварно насликао онај на ког су набедили, скоро све књиге имају писце. Једино јадни вицеви немају ауторе (са изузетком оног што смисле усправљени комичари, али овде је реч о бесплатним вицевима).
Ко се пита зашто је то тако, нека смисли виц и нека проба да га протури. Јемчим неуспех ако почне са “е, што сам смислио један”. То се никад не ради. Сопствени виц се протура са “е, што сам чуо један”, са можебитним ојачањем “на пијаци” или “у аутобусу” или “у кафани, за суседним столом”.
Народни уметник, изумитељ вица, мора да остане непознат. Он је нека врста незнаног јунака, митско створење, коме се верује само док остане у миту, док га не познајемо. Чим се испостави да је виц смислио неко кога знамо, одједном више није тако смешан. Још горе ако унапред знамо, пре него што га чујемо.
Зашто је то тако, немам појма. Немам теоријску основу да проникнем у суштину тога, а о теоријама које се упињу да објасне људско понашање баш и немам неко високо мишљење. Могу да га опишу, као ја сад.
За разлику од већине таквих теоретичара, који живе у обмани да постоји неутрални посматрач па као изводе неке опите на људима све се претварајући да заморци не примећују да су стављени у ненормалан положај па онда закључују о некаквом нормалном понашању – ја ово пишем у првом лицу. Јавно признајем да сам смислио и протурио бар десетак вицева, од којих је можда чак половина прошла мајсторски испит: неко их је после мени причао.
Она прва два, која сам покушао да протурим као своје, су прошла неславно. Испрва. Онда сам их, негде другде, неку годину касније, протурио као “е што сам чуо један”, и све је било како треба. И, као што треба, не знам који су то. Заборавио сам. Јер и ја верујем у митског незнаног јунака, и питам се ко ли измишља све те вицеве.
Ne propušta priliku
Citat dana dolazi od onog ko je toliko slušao Toma Waitsa da mu ni četrdeset bootlega ne bi teško palo neće teško pasti; od onog koji je doživeo da životni san pretvori u javu, sve u žutom okviru; od vrednog đaka koji svoje štreberske ocene objavljuje sa velikim stilom i osmehom koji osvetljava prostore; od pritajenog umetnika čiji talenat za multimedijalnost će kad-tad izaći na površinu; od momka u duši, inače prvog autora Suštine pasijansa koji je saznao u čemu je razlika između gole belkinje i gole crnkinje.
Grba ima taj napadački instikt°,
ne propušta nijedan volej, pa makar to bio autogol!
Igor Rill
Trebalo je primetiti i uhvatiti trenutak i uživati u njemu. Sve to je bilo moguće zahvaljujući perfektnom danu kakav je opevao Lou Reed i perfektnom društvu kakvo ne postoji u drugom kontekstu.
Hrana u busu
Pazi, ne mora da ide u lov, bre!
E, pazi, juče baš žvagu u busu samo tako. Tu sam negde staj’o kod prednjih vrata, jedva se držim. A čamuga neki sedi, nabio neke uške, trešti mu mjuza. E, al’ pazi, pravi čamuga, ono crn skroz, nema kod njega tehnika i slično. I sad fora na nekoj stanici tu kao uđu neki, neki izađu i sad tu ušla i neka riba, vidi se trudnjača, ono stomak do zuba. I čamuga ‘ladno skine uške i na srpskom doziva ovu ribu da sedne. E, al’ fora riba kucala onaj busplus i za to vreme neka baba uletela tu gde je čamavi ustao. I zabole babu. E, a fora je što je baba ružna, čovek čašu o čelo da joj ne razbije, bre. I tu sad čamuga vidi ono džabe ustao, ova trudnjača i dalje stoji, baba se udomila k’o Šotra na RTS-u i kaže na srpskom babi da je ustao da bi sela ova trudna riba, a ne matora lujka. E, a baba ga iskulira kao sine vrati se ti u to tvoje pleme, ovde u gradu se ustaje starima, a ne mladima. A fora čamuga joj kaže ono kao u mom plemenu se ustaje trudnjačama, a matore babe jedemo za večeru.