Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kao što verovatno znate, naše oči vide samo mali deo spektra svetlosti. No, uz malu pomoć tehnologije, možemo da vidimo i više.
Neki domišljati mangupi su odlučili da pokažu prolaznicima kako bi to izgledalo kada bismo videli i ultraljubičastu svetlost. Kao što videste: tada bismo lako prepoznavali nezdravu kožu, a posebno bismo mogli da prepoznamo koja krema za sunčanje je zaista dobra.
Il cavallo in uno minuto…
Pogledajte kao vešte ruke stvaraju.
(Supertramp ovde dolazi kao neočekivani bonus.)
Pomalo je tužno što ovakva veština danas služi tek za zabavljanje turista.
Negde sam čuo (ili sam utripovao da sam pročitao negde) kako umetnosti sa efemernim rezultatima imaju posebno snažan naboj, energiju koja nije svojstvena tajnim delima. ako je to tačno, onda se lako objašnjava zašto je ovaj nastup Ane Yang, umetnice sa mehurovima od sapunice, toliko nabijen emocijama.
Zapanjujuće. I prelepo.
Ima toga jošte na Cevki – recimo, ovo. Fascinantno je bez obzira na visok intenzitet ringišpilske muzike koju je dodao autor tog video sadržaja.
Možda je za neke malo čudno što ovo ispitujemo krajem sezone putovanja, ali nikad nije kasno. Elem: da li je vaš kofer siguran kad ga zaključate i predate na utovar? Da vidimo.
Pa sad ti vidi.
…pa taman film bio đubre.
Nisam baš neki ljubitelj tih hrčak-sajtova na kojima se ideje pakuju u celofan i prodaju pod plaštom dobre analize. Ali, kako sam sa tim načisto, uhvatim ponekad sebe da dan dangubim gledajući deset naj-ovih i dvadeset naj-onih. Šta ćeš: nisam imun na sranja.
Ovom nisam mogao da odolim – ali ne zbog top-liste na temu “deset trejlera koji su bolji od filmova koje reklamiraju”, već iz drugog razloga.
Nastavite sa čitanjem… “Kad je, braćo, reklama, nek’ je reklama…”
Ovog jutra, tek onako, bez posebno važnog razloga, razmišljam o tome kako smo postali robovi trke za novcem. I kao da nije bilo dovoljno, natrča mi ova sekvenca na volej.
Nastavite sa čitanjem… “Nije sve u novcu. Ima nešto i u perju.”
Koliko puta ste uhvatili sebe da ustuknete pred preprekom za koju ste bili sigurni da vam neće predstavljati problem? I koliko puta ste pogazili reč datu sami sebi, počinivši tako najstrašniju izdaju principa, onu pred kojom nema opravdanja?
Čak i ako vas snađe neka nedaća, od one vrste koja jede dušu, ne smete dozvoliti odustajanje. Pronađete li reč koja objašnjava kako da se suočite sa problemom, svakako će vam biti lakše da prebrodite iskušenje. Pitajte decu: ona znaju kako se veliki problemi prebrode.
Идеје чине научну фантастику. Неки писци имају вишка идеја, неки мањка… већ сам писао о томе. Неки мажњавају од других мање, неки више, ал’ сви се ваде на то да “стоје на раменима џинова”. С тим што ни ти џинови…
Откако сам баталио телевизију, имам вишка времена увече. Имам и гомилу филмова којегде по дисковима, и погледам можда два комада годишње. Јер сам навалио да читам, и то углавном НФ. Има томе десетак година, и већ сам стигао да прочитам све што ме занимало. Дошао сам дотле да набавим по хиљаду наслова у цугу (тј пет хиљада, али од тога четири или већ имам или им фали оно Н, или су војна НФ, или су страва и ужас, или мач и магија или…).
И онда сам почео да читам редом. Абецедно. Асимова, цео циклус царевина-задужбина (а од робота прескочио оне адвокатске приче о законима и држао се само овог низа). О томе како Асимов успева да изгледа као да има заокружену радњу а да притом изостави све што му не треба за заплет, неком другом приликом. Па сам читао Пола Андерсона, Филипа Хозе Фармера, па ФК Дика, па Халдемана, па Хајнлајна… и онда видим да сам прескочио неког Леа Франковског. Ајде мало да разбијем низ и пробам неког новог, Хајнлајн ми се овде попео.
Кренем кроз серију “Конрадов времеплов” и то од нуле, тј нултог наставка серије, који је (испоставило се касније) написан накнадно, и у којем се тај Конрад ни не спомиње. Критике прочитам накнадно, као и увек, и видим да се критичарима понајвише не свиђа не само то што се Франковски олако поиграва времепловом и еквилибристиком каузалности (оно да не смеш да убијеш свог деду је лако; његово правило је да нико ништа не сме да сазна пре времена), него лагани и лежерни тон студентског препуцавања. Јер три главна лика су бивши цимери, скроз различити један од другог, а опет се некако одлично слажу и (двојица) одбијају да одрасту. Штавише, стално се кладе, угађају себи, подваљују један другом, једу, пију, забављају се и… и шта фали, њихови дијалози су врцави, забавни и сасвим уверљиви, пуни гичког хумора каквог сам се науживао уживо, то тачно тако иде. Дакле, забављају се и… окружени су харемима, отприлике чим их крене карта и онај пословно оријентисани, као одрасли, цимер крене са бизнисом и из будућности им среди све што им треба, као и све што пожеле, укључујући козметичку хирургију по целом телу па онда још штогод приде (да, један је пожелео да има највећи и добио га је). Што ме је на тренутак натерало да проверим да ли још увек читам Хајнлајна или сам стварно прешао на следећег.
Nastavite sa čitanjem… “Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља”
A šta reći: nije tu potrebno neko obrazovanje. Ili se rodiš sa tim ili ne ukapiraš nikad.
Jedino taj problem sa strahom od kamere… Ako misli da avanzuje u političara, moraće malo više da se potrudi oko maske samouverenosti.
Ne, sačekajte malo. Ovo nije politički pamflet, a još manje religiozni, ako uopšte ima neke razlike između ta dva. Ovo je poziv da pogledate jedan sjajan animirani film. A nismo ih gledali na Suštini pasijansa baš odavno.
Nastavite sa čitanjem… “Na početku ne beše ništa. Na kraju ne beše ništa.”