Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Chris Rainier je legenda dokumentarne fotografije. Pomalo je glupo reći da su njegove fotografije poznate: pravilnije je reći da je njegov rad uticao na svest čovečanstva o kulturama koje nestaju – zapravo, o svetu koji nestaje pred našim očima.
Ne treba zatrpavati njegove reči svojim, jer ništa se dobro ne može na taj način stvoriti. Izvolite – uz prijateljski savet da pružite sliku visoke rezolucije preko celog ekrana.
Šta biva kad se pobuniš protiv nekog ko je po nečemu drukčiji? Biva da ispadneš glup.
Ovaj prilog posvećujem onim fašističkim pizdama iz DSS-a koje su objavile da će prebrojavati Mađare u Vojvodini koji na javnom mestu govore mađarski.
Šta biva kad se pobuniš protiv nekog ko je po nečemu drukčiji? Biva da ispadneš glup.
Ništa teže od ćutanja. Hoće, bre, drvo javorovo da iznikne iz vaših reči, a morate da ćutite. Nezgodno, brate. Pogotovo ako se niste unapred pripremili za takvu težinu na duši.
Suština pasijansa misli na vas i predlaže vam sledeće sadržaje kao sredstvo protiv muke ćutanja. Probajte samo, i uložite mrvicu strpljenja. Jer isprva ćete osetiti nelagodu. Ali na kraju će se sve otvoriti pred vama i biće vam jasnije zašto je ćutanje samo početni oblik tišine.
Uzgred: ta razlika – da je ćutanje nametnuto, dok tišina prirodno pripada nekom prostoru – služi samo kao formula za izbor prave reči. Značenja su negde drugde.
Ovog puta, ona nisu između redova, nego u redovima.
Elem: Radoje Domanović (1873-1908), šest dela prikladnih sledećim danima.
Nastavite sa čitanjem… “Borbeni komplet za doba izbornog ćutanja”
Pripadam generaciji koju su svim silama pokušavali da ukalupe u jednoobrazno razmišljanje. Jedan od kapitalnih planova na tom putu je bio sistematski sprovođen u osnovnim školama, gde je tokom osam godina, bez izuzetka, đacima kljucano u glavu da se priča razvija tako što ima uvod, razradu i zaključak. I to je to: ni manje, n iviše, ima da bude tako. Kratki pasus na početku, jedan ili dva pasusa razrade (i ne preteruj!) u sredini, a potom jedna ili eventualno dve rečenice na kraju, kao mašnica na misaoni proces koji je doveo do rezultata, a koji najčešće miriši neprijatno.
Može to i drugačije.
Ne, ne, nije to što mislite: Čvarkov i ekipa su u sledećem ulazu. Istina, i ovaj arhivator boravi u podrumu. Ali tu prestaje svaka sličnost.
Da li biste voleli da radite posao poput ovog?
Zato što nikad ne znaš kad će ti zatrebati neka prikladna tehnika.
Mada je malo problematično raditi ovako nešto u zemlji Srbiji, jer hrabri srpski udvarači obično idu u parovima ili hordama, a ženama prilaze ne sa namerom ophođenja prema njima, već sa namerom hvaljenja pred hordom.
Кад се у истој реченици спомену фотографија и рецепт, обично имам на уму развијач. Својевремено сам знао напамет рецепт за ДС-26 (или како се већ на Кодаковом језику звао Илфордов ИД-19). Међутим, данашњи рецепт нема везе са лабораторијом.
Скоро сви волимо паштету. Као комбинатско дете, клео сам се у Бекову, у лименкама од 100 грама па и већим, а и после сам, као студент, често трошио оне мале од 50, па и оне бајаги лименке од фолије са 45 или 42 грама, па чак и оне Чокине у туби.
А онда су дошле гастарбајтерске године. Како где – у Мађарској су месокомбинати грађени по истом рецепту као и код нас, и паштета је иста, одлично. Касније Америка, туга једна, имају укупно један рецепт (брауншвајгер) од два произвођача, а и то није довољно масно, може да се сече ножем а тешко се маже. Тек негде пред крај се нашла нека као деликатесна, која је са два метра мирисала на гулаш, а и те је било само у једном дућану и не увек. Уосталом, њихова и наша филозофија доручка напросто не спадају у исти свемир. Види се по томе што, откако немамо своју производњу, тешко може да се нађе назубљен нож са заобљеним врхом – њима никад није ни требао.
Повратак овамо је био поприлично разочарење. То више није она паштета, лепо се види да турају свашта & којешта, понајмање џигерицу. Хммм… ајмо опет онај рецепт.
Чувени рецепт моје госпоје је ископан из архиве, из n:\dox, где носи датум 18-III-1997, и гласи: Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: паштета”
Srećna vam Nova godina, dragi naši!
Hajde da pustimo Reuters da za naš račun premota godinu koja je za nama.
Prebacite prikaz u režim punog ekrana, promenite kvalitet na najbolji, držite prst na mišu, pa kliknite da zaustavite film ako poželite da neku sliku osmotrite pažljivije.
Sledi priča koju je napisao Art Bačvold. Sadržaj ove priče sam beskrupulozno ukrao sa jednog bloga, gde se priča našla nakon što ju je neko, kako sam veli, besramno iskopirao sa drugog bloga. A na tom drugom (pardon: prvom!) blogu otkrivamo da je priča prepisana iz knjige, dakle opet na određeni način maznuta.
E sad, kad pročitate priču, razumećete zašto su sve te krađe sasvim u redu. Štaviše, trebalo bi nam više ovakvih krađa, pogotovo bi bilo poželjno da budu na uštrb onih drugih.
Kad već ne može drugačije.
– * –
Jednog dana u Njujorku vozio sam se s prijateljem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelj se obratio vozaču i rekao mu: “Hvala na vožnji. Savršeno vozite.” Taksista je na trenutak zapanjeno ćutao, a onda je rekao: ” Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti?” “Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.” “Dobro,” reče vozač i nastavi put.
