Suština pasijansa je, po definiciji, prohodala posle jednog dana života, tako da nema smisla porediti sa bepcima jednogodišnjacima. Deder da vidimo šta se može utovariti na prečac.
I šta da kažem, nešto sam neaktivan u Savezu boraca poslednjih godina, pa sam izgubio žicu za držanje govora… A onaj domen obećavajućeg imena firstbirthdaypartyideas.org pokazao se nedostatnim za krađe ideja za prvi rođendan bloga.
Kakva su to vremena došla!
Može biti sinhronicitet, može biti i štogod drugo (zavera, na primer), ali ja sam zaista odavno bio naumio da promenim separator za utovar-priloge. I odem na gorepomenuti sajt i nađem baš ono što mi je trebalo: oznaku “ovde preseci makazama”.
Eto, vidiš kako sve može da se nađe kad si uporan.
Na današnji dan pre 125 godina rođen je jedan od najznačajnijih slikara kubizma i Google je u to ime lansirao prikladni doodle. Kažu da je Pikaso postao to što jeste na krilima svog prijatelja.
Jose Victoriano Gonzales, kako je pravo ime slikara poznatog po imenu Huan Gris, rođen je 23. marta 1887. godine. Bio je rodom Španac: umetničku školu je završio u Madridu 1904, nakon čega se seli u Pariz u kome je živeo do svoje prerane smrti 1927.
Na početku boravka u Parizu, Gris zarađuje kao ilustrator za novine i časopise. Međutim, posle nekog vremena se spetljava sa Pikasom i to je urodilo stilom tzv. analitičkog kubizma. A nešto kasnije, sreće Anrija Matisa i od njega uči malo finije tehnike rada.
Na današnji dan pre tačno 49 godina, objavljen je album “Please, Please Me”, prvi album liverpulske četvorke. Bio je to početak jedne od najvećih priča rock’n’rolla.
O grupi The Beatles sve je već rečeno mnogo puta. Možda bi neko mogao da iscedi još poneki opskurni podatak, ali bi postojalo veliko pitanje verodostojnosti. Tek, nakon što je u periodu 1995-1996. izašla serija od tri dupla CD-a The Beatles Anthology, znam oda je i u muzičkom smislu upaljeno i poslednje svetlo na poslednji ugao tog magičnog opusa.
A kako je počelo?
Da baš ne idemo čak u 1959. godinu kad su petorica balavaca otišli u Hamburg da po američkim klubovima sviraju muziku po uzoru na ono što su radili Buddy Holly i The Crickets, Chuck Berry i Carl Perkins. I baš da ne pominjemo prateću grupu Tonnyja Sheridana u proleće 1962. godine: važan čas je onaj kada je za grupu čuo i potom je u leto 1962. potražio vlasnik lokalne prodavnice ploča iz Liverpula. Brian Epstein je verovao u mladiće koji su energično svirali, a već imali i četiri svoje pesmice, za svaki slučaj, ako se neka od kompanija zainteresuje za njih.
“Gitarističke grupe su prevaziđene, gospodine Epštajn”, reče predstavnik kompanije Decca, najveći luzer u istoriji diskografske industrije, kada je pokazao vrata novom menadžeru grupe. George Martin, nezavisni izvršni producent kompanije EMI nije bio toliko glup: priveo je Bitlse oznaci EMI Parlophone. Prvi singl “Love Me Do“, objavljen početkom oktobra 1962, dospeo je među top 20 (tačnije, na 17. mesto UK liste) i tim plasmanom prevazišao očekivanja. Hitno je urađen još jedan singl: “Please, Please Me” je izašao krajem novembra 1962 i desilo se ono što je tačno predvideo samo George Martin: potpuni uspeh. Pesma je dospela na drugo mesto britanske top-liste posle samo dve nedelje, a Melody Maker je stavio singl kao prvi na svojoj top-listi početkom februara. Tog trenutka, sva vrata grupi The Beatles su bila otvorena zauvek. Stand-by za veliki projekat je skinut: došlo je vreme za kompletiranje materijala za prvi album. Studijske sesije za preostalih deset numera su održane tokom dva dana u februaru 1963.
Trudio se čovek, trudio, pa izvukao ribetinu. Oko joj bilo ovol’ko!
Nemojte pogrešno da me razumete. Išao bih ja na pecanje, ali da karikiram Komšiju, da mi plate 30 evra na sat. Pošto se to neće desiti, bezbedan sam. A som… Pa, Jasni je uspelo da me natera jedno dvaput da jedem somovinu, jer ne smrdi onako kako smrdi ona riba zbog koje sam objavio rat toj vrsti hrane još kao dete. Dvaput, pa dosta.
Citat dana dolazi od onog ko je toliko slušao Toma Waitsa da mu ni četrdeset bootlega ne bi teško palo neće teško pasti; od onog koji je doživeo da životni san pretvori u javu, sve u žutom okviru; od vrednog đaka koji svoje štreberske ocene objavljuje sa velikim stilom i osmehom koji osvetljava prostore; od pritajenog umetnika čiji talenat za multimedijalnost će kad-tad izaći na površinu; od momka u duši, inače prvog autora Suštine pasijansa koji je saznao u čemu je razlika između gole belkinje i gole crnkinje.
Grba ima taj napadački instikt°,
ne propušta nijedan volej, pa makar to bio autogol!
Igor Rill
Trebalo je primetiti i uhvatiti trenutak i uživati u njemu. Sve to je bilo moguće zahvaljujući perfektnom danu kakav je opevao Lou Reed i perfektnom društvu kakvo ne postoji u drugom kontekstu.
Nije dobro kad se mladom čoveku ispuni životni san. Onda nema motiva da kvalitetno “potroši” ostatak života…
Za potrebe ove priče Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je morao da ostane kući i smišlja kako da provede ostatak života. Ili bar ostatak dana, za početak. Gledanje televizije nije dolazilo u obzir. Em ništa pametno ne bi našao na programima, em nema televizor. Sa radijom je malo bolja situacija, jer ima radio-prijemnik; ali nema struju. Razmišljao je da posle toliko vremena najzad malo surfuje Internetom, ionako to redovno plaća, al’ onda se setio da nema računar; a ionako nema struje. A da ipak, pomisli Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson, pročita neku knjigu. Odavno mu niko nijednu nije preporučio, a dovoljno je izgradio ukus da ne može da čita baš svaku koja mu padne šaka. Nije voleo one u kojima ima ubistava, one sa patetičnim ljubavima ili hepiendom, one pune loših političkih trilera,… Evo, mogao bi da počne da čita ovu sa žutim koricama. Dan je tek počeo i za vreme dnevnog svetla bi mogao skoro celu da je pročita (nije voleo čitanje uz lampu). Zavalio se u dvosed i otvorio je knjigu. Već na prvoj strani je ugledao dlaku. Na trenutak se zapitao čija bi mogla biti, a onda je zatvorio knjigu i odbacio je od sebe. Kao da je samo to i čekala, doletela je misao sklopljena u četiri reči – simpozijum čitalaca između redova! Knjiga sa žutim koricama je ostala na dvosedu.
Samo Čak Noris može da kija otvorenih očiju. Ali su zaboravili da kažu da on usput iskijava penicilin i tako leči ljude oko sebe. A mi ostali?… Mi ovako:
Sad će da krene poslednji talas prehlade. Za mnoge, taj je najgori mogući. Kljukajte se vitaminima, sad je bitnije nego što je bilo tokom zime. I, ako već kijate: stavite maramicu na usta; ili barem stavite ruku, pa odmah idite i operite ruke sapunom; okrenite se od ljudi; zaboga, preduzmite nešto da ne širite klice oko sebe.
Može biti sinhronicitet, može biti i štogod drugo (zavera, na primer), ali ja sam zaista odavno bio naumio da promenim separator za utovar-priloge. I odem na gorepomenuti sajt i nađem baš ono što mi je trebalo: oznaku “ovde preseci makazama”.
Jose Victoriano Gonzales
O grupi 
