Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Evo smehotresne interpretacije jedne od čuvenih epizoda u istoriji rock’n’rolla: kako je mogao da izgleda jedan običan dan kada su David Bowie i Brian Eno (dobro, de: i Tony Visconti) stvorili jedan od najčudnijih muzičkih komada u opusu velikog pevača.
Nastavite sa čitanjem… “Kako su Bowie i Eno snimili pesmu "Warszawa"”
Pazi ovako: možeš samo da gledaš. Možeš samo da slušaš. Možeš i istovremeno da gledaš i slušaš, a tad je doživljaj potpun. Kako god okreneš, tung-von-jaaaaan! Te-kwon-doooooo! Čunćinun kojinpal nijengon pojendaaaaal!
Kada je Anders Bering Brejvik iza sebe ostavio 76 mrtvih i 93 ranjena, ispostavilo se (po iskazima svedoka iz njegove mladosti) da je (između ostalog) pljuvao u bazen, zapišavao komšijsku ogradu i uživao da ubija mrave.
Taj petak, 17. oktobar 2014. godine, upravo dan kada je, zbog nezamislive lingvističke operacije promene pola sestara Vilijams sa ciljem sprdačine u propalom pokušaju, Udruženje teniserki (WTA) izvuklo 25 hiljada evra iz džepa Šamila Tarpiščeva, protekao je tiho. Gospodin se Oland tom priliko nije razbudio. Kao ni gospodin Netanijahu i ostali predsednički kandidati (Netanigugl i Netanibing?) Kao ni gospođa Merkel i gospodin Vučić. Kao ni gospođa Čomić. Baš kao ni svakodnevna čeljad diljem svetskog šara. 
Dubokozabrinuti žitelji FejZbuka ne prestadoše da dele fotografije životinja sa očima; ekstremna desnica nastavi sa skladištenjem najnovijih naučnih dostignuća u svoje tradicionalne jazbine; ekstremna levica nastavi da radi… šta god da inače radi; reporteri buduće srbijanske nadgradnje online časopisa Vice i dalje predano tražiše načine za naplativo guranje prstiju u oči pospane raje. Niko ne trepnu dok moj dobri Šamil nosaše krst slobode govora. Posledice jedne loše procene (svakako ne lične, ali svakako da društvene greške) nikoga ne interesuju. Takvi smo: zbog javnih se promašaja ćijukati neće. Računaju se samo pogotci.
A onda se desio 7. januar 2015. godine.
Stari majstori metalci govore da ne može bravar da pristupi majstorskom ispitu dok ne pokaže da ume da napravi klešta. I u pravu su: pravi trik sa bravarijom je da smisliš kojim alatom ćeš da napraviš to što si zamislio. A kad napraviš alat, već si posla posla uradio.
Daš 850 dolara za foto-dron, vasceli dan se igraš njime, pola atara snimiš iz vazduha, tvojoj radosti nema premca… Toliko si se zaneo da si zaboravio da litijum-jonska baterija ne može da traje kao ona plutonijumska. Daješ komande dronu, ali avaj: on te više ne sluša, nego kreće lagano nadole, pravo u jezerce (oh, Marfi, da ti sve po spisku!). I samo što nije prestao sa radom. Šta ćeš sad?
Ovaj lik je znao šta će:
Antenski stub, visok tričavih 500 metara (pih! pa to nije ni 600 metara!), gleda svoja posla nasred ledine. I sad neko treba da zameni sijalicu kad ona, jel’te, crkne.
Nastavite sa čitanjem… “Neko mora i tamo gore da zameni sijalicu”
Sa parkurdžijama iliti parkuratorima, da ne kažem parkurcima, družili smo se više puta. Ali, do sada nismo videli ovako nešto: parkur-dramaturgiju novog nivoa. Razvuci u HD preko celog ekrana (na raspolaganju je čak i 4k verzija) i gledaj pažljivo:
I am not frightened of dying. Any time will do…
Ne, pobogu, nema ovde nikog sa suicidalnim razmišljanjima (osim ponekad, kad Šef podvikne zahtevajući da se požuri sa nekim pisanjem, ali to je tek onako, figurativno). Ideja je u tome da od života možemo, smemo i umemo da zatražimo i malo više. To podrazumeva nameru da pohađamo i neka druga mesta, nimalo virtuelna, već sasvim konkretna. Poželeli smo da usput skinemo sa sebe teret obaveze, jer obaveza je teška čak i kad se odnosi na nešto što volimo da radimo.
Elem, pauza: počev od ovog časa, pa tamo negde do iza pravoslavnog Božića, Suština pasijansa ulazi u režim pauze, a Sedam samuraja Skoja će se pojavljivati ovde možda, bez osobitog plana, što bi rekli – tek ako imamo šta da kažemo.
Srećna vam Nova, sve najbolje, dobar dan, laku noć, kako ste, dobro došli, živeli, odmah se vraćam, sredina napred, ft1p, gledaj šta ćeš, ko poklopa popu bob, na vr’ brda vrba mrda, ćao, sajonara, doviđenja i hvala na pažnji.
Sa Аквариумom sam se sreo ko zna kad i kako, ne znam više ni šta sam tražio ni gde sam našao. Ima tome već desetak godina, i još nisu nestali sa moje plejliste. Čak sam jednom i prevodio stihove Борисa Гребенщиковa, koliko da pokažem ćerci kako drugi prilaze Japanu (u pesmi “Пока несут сакэ“).
Pesma, koju bismo loše preveli kao “noga sudbine” se u stvari zove “Ud Sudbine” (vidi uživo ovde). Zašto sam ovog puta stavio razglednicu kad ima toliko živih snimaka? Zato što je razglednica odlično urađena, zahvale idu Кевинu Дж Вейрu, svaka mu čast.
Nastavite sa čitanjem… “Ud sudbine”
Mirna voda, veliki brod, tamo obala, sve veća… Hm… Zašto je obala sve veća?
Treba i to znati.