Prvo se zagledaš, pa pomisliš “krugovi”, pa se pojavi neki šahovski raspoloženi glavonja da ti objasni kako je tvoje poimanje prostora pogrešno i da je ovde reč o seriji pravih linija.
O čemu je reč? O ovome:
Tag: matematika
Koliki je Sunčev sistem
Kako nas upozoravaju oni koji o tome znaju, ljudski um nije u stanju da pojmi brojeve veće od 100.000 – preko toga smo zbunjeni i, zapravo, ne umemo da dočaramo veličine i odnose. U tom svetlu, kako bi izgledala činjenica da svetlost sa Sunca putuje preko četiri sata do Neptuna? Ekipa je pokušala da dočara veličinu Sunčevog sistema tako što je za model Sunca uzet jedan prosečno velik grejpfrut.
Znate li kako Lala objašnjava stepene komparacije? Veliko, zdravo veliko, veliko u 15:00.
(Via)
Brže od svetlosti
Naši stari znanci iz Veritasijuma i ovog puta se suočavaju sa nekim bitnim kosmološkim pitanjima. Ovog puta, ta pitanja se odnose na vezu između brzine širenja kosmosa i brzine svetlosti.
Recimo… Postoji li logično objašnjenje za činjenicu da relativna brzina između dve udaljene tačke, nama na suprotnim stranama horizonta, zapravo iznosi 2c? Kako to? Postoji li i ono što ne vidimo? A gde je to?
Samo polako.
Hajde sad da malo pričamo o verovatnoći
Verovatnoća i statistika su matematičke discipline koje su svojevremeno izazvale novi talas razvoja matematičkih teorija, ne manje značajan od onog koji je nastao nakon razvijanja teorije infinitezimalnog računa.
No, nećemo se baviti proračunom verovatnoće da vas u nekom kafiću u Vićenci, u sredu ujutru kad je lepo vreme, neposredno pre prvog srka caffe latte doppio ogrebe gazdaričina mačka po ruci dok se iz pravca šanka, sa zvučnika radio-aparata ljubičasto-zelene boje čuje peta Mokranjčeva rukovet – jer verovatnoća da se to desi je svakako broj veći od nule, što nam je dovoljno.
Nego hajde da ispitamo empirijsku verovatnoću da se desi ovo što se već desilo. Pazi sad.
Nastavite sa čitanjem… “Hajde sad da malo pričamo o verovatnoći”
Zamajac, ergo žiroskop. Nauka, ergo čudo.
S obzirom na to da smo dugo čekali da objavimo ovaj prilog, postoji realna mogućnost da ste ovo već videli na nekom drugom mestu. Ne mari: za čuda koja postoje, na Suštini pasijansa uvek ima mesta. Pa da su sto puta ponovljena.
Dragi moji, čudo zamajca: obrtni moment u akciji.
Nastavite sa čitanjem… “Zamajac, ergo žiroskop. Nauka, ergo čudo.”
Trenutak katarze
Zamisli ovako: baviš se teorijskom fizikom, ceo svoj intelektualni kapacitet uložiš u jednu teoriju zbog koje te najpre gledaju kao ludaka jer tek nekolicina može da razume uopšte o čemu pričaš, a onda, kako vreme prolazi, poneko i shvati teoriju, ali je uglavnom odbaci jer za nju nema dokaza. Sustižu te sede kose i gorčina se lagano sakuplja u tebi, jer si naučnik i sve podvrgavaš sumnji, pa i sopstveno delo. A onda, posle više od 30 godina usamljenosti u svetu koji te samo deklarativno prihvata, dođe ti neki klinac na vrata, pozvoni i saopšti ti vest da si bio u pravu sve vreme, što je ovog puta i dokazano. I ulepša ti dan.
I ulepša ti život.
Taj trenutak je snimljen.
Borbeni komplet za doba izbornog ćutanja
Ništa teže od ćutanja. Hoće, bre, drvo javorovo da iznikne iz vaših reči, a morate da ćutite. Nezgodno, brate. Pogotovo ako se niste unapred pripremili za takvu težinu na duši.
Suština pasijansa misli na vas i predlaže vam sledeće sadržaje kao sredstvo protiv muke ćutanja. Probajte samo, i uložite mrvicu strpljenja. Jer isprva ćete osetiti nelagodu. Ali na kraju će se sve otvoriti pred vama i biće vam jasnije zašto je ćutanje samo početni oblik tišine.
Uzgred: ta razlika – da je ćutanje nametnuto, dok tišina prirodno pripada nekom prostoru – služi samo kao formula za izbor prave reči. Značenja su negde drugde.
Ovog puta, ona nisu između redova, nego u redovima.
Elem: Radoje Domanović (1873-1908), šest dela prikladnih sledećim danima.
Nastavite sa čitanjem… “Borbeni komplet za doba izbornog ćutanja”
Špageti, roštilj ili kajgana?
Ne obeležavam Dan mizoginih licemera: ja sam se te lakrdije rešio odavno. Više verujem da žene treba poštovati svaki dan, što je koncept koji ovi Hodočasnici u Cvećare Jednom Godišnje ne mogu da shvate. Kako god: čak ni jutarnji video neće biti na tu temu. Štaviše, perverzni naslov nas vodi pravo u… Uh, suncetižareno, nisam predvideo ovu konotaciju…
Proganja me misao otkako sam je pročitao, nakon što ju je napisao jedan od samuraja Skoja, da parafraziram: ne treba nam veronauka, treba nam vera u nauku. Posle Igorove posete CERN-u, što sam doživeo kao slanje predstavnika Suštine pasijansa tom mestu (ehej, pa moram malo da se kitim, valja se 
), doživljavam akutni napad želje za popularizacijom nauke. Jer, znate, u nauci nema licemerja.
E, u to ime, spremili smo za vas subotnju dozu popularne nauke za vas, zdipljene direktno iz žutog kvadrata, ali neće se oni ljutiti na nas. 
Dakle, kako biste poginuli kad biste se suočili sa, da prostite na gorepomenutoj sporednoj i neplaniranoj konotaciji, crnom rupom?
Mislili ste da je zezalica, a? E, pa mi smo ozbiljni čak i kad se zavitlavamo. Kakva vajda od provedenog vremena ako nije nešto ostalo u vama?
Koju opciju birate? Ja se držim holivudske: špagetizacija ili ništa!
Grafikon fabule
Pripadam generaciji koju su svim silama pokušavali da ukalupe u jednoobrazno razmišljanje. Jedan od kapitalnih planova na tom putu je bio sistematski sprovođen u osnovnim školama, gde je tokom osam godina, bez izuzetka, đacima kljucano u glavu da se priča razvija tako što ima uvod, razradu i zaključak. I to je to: ni manje, n iviše, ima da bude tako. Kratki pasus na početku, jedan ili dva pasusa razrade (i ne preteruj!) u sredini, a potom jedna ili eventualno dve rečenice na kraju, kao mašnica na misaoni proces koji je doveo do rezultata, a koji najčešće miriši neprijatno.
Može to i drugačije.
Dan Tri Polovine (V.2013)
Tri polovine, to mu dođe negde oko 1,666 – je li tako? Tako je.
Sad ćete da vidite… Ili nije tako… Uh…
Danas je dan omiljenog šablona svakog humanoidnog stvora koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne. Jer danas, i samo danas, svaki humanoidni stvor koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne, ima dužnost da saopšti veliku istinu: danas je dan kada polovina Srba slavi slavu, a druga polovina joj ide na slavu, jer valja se.
I tako, evo treći put na Suštini pasijansa (evo: 1, 2), razumevajući da ima i nas, i to poprilično, koji niti slavimo ovu slavu niti idemo svečarima na slavu, jer valja se, svaki humanoidni stvor koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne, te ispunjava svoju dužnost da saopšti veliku istinu kako je danas dan kada polovina Srba slavi slavu, a druga polovina joj ide na slavu, jer valja se, utvrđuje implicitnu istinu: jedna polovina Srba slavi slavu, druga joj ide na slavu, jer valja se, a treća polovina ostaje kod kuće ili odlazi nekud svojim poslom, kao i svakog drugog dana.